Bari – od hladovine do senke

Pored pet zvezda Crvena zvezda je u svakom pokolenju imala velike igrače. Ima ih i sada, iako ih trenutni rezultati, a još više opšte stanje u klubu, pokrivaju.

Svrha ovog teksta nije da ih otkriva, niti da podseća na one bez kojih Zvezda ne bi bila Zvezda, nego da ukaže na suštinsku razlika između skorašnjih i nekadašnjih generacija. Zvezdina istorija može da se deli na ono do Barija i posle njega.

Zvezda kao reprezentacija Beograda

Od prvog dana Crvena zvezda je imala odlične igrače i odličan tim. Kao prvi klub osnovan u oslobođenom Beogradu, dok je Drugi svetski rat još trajao, privukla je u svoje redove najbolje tadašnje fudbalere. U tom trenutku (4. mart 1945) bila je prava reprezentacija grada, jer su joj pristupile uzdanice oba beogradska kluba koji su bili prvaci države: Beogradskog sport kluba (šampion 1931, 1933, 1935, 1936. i 1939) i Sport kluba 1913, do rata Jugoslavija (1924. i 1925), zatim najstarijeg srpskog kluba – Beogradskog amaterskog sport kluba (osnovan 1903. pod imenom Soko) i vodećih igrača iz drugih klubova. Tim klubovima je odzvonilo, jer su, po mišljenju nove vlasti, igrajući za vreme okupacije služili neprijatelju, ali nije i fudbalerima koji su tada bili njihovi članovi.

I od tada, pa sve do generacije koja se u Bariju 1991. upisala među one čije će se ime u Evropi prepisivati dok je veka i sveta, svoje redove je popunjavala samo onim fudbalerima za koje se procenilo „da su kadri stići i uteći, na strašnome mestu postojati”. Prozaičnije rečeno – da mogu da se bore i s najjačima na svetu.

Ko god bi obukao Zvezdin dres na neki gotovo čudan način se preobražavao. Onaj koji je došao kao darovit bi preko noći izrastao u igračinu, onaj ko je bio dobar u nekom drugom jugoslovenskom klubu u Zvezdi bi postajao as. Naravno, bilo je i onih koji nisu opravdali očekivanja, ali se Zvezdinim stručnjacima retko dešavalo da omanu u proceni.

U svakom slučaju, nije bilo isto igrati u Zvezdi ili u nekom drugom našem klub. Pored toga, isti igrač u Zvezdi i u tom „nekom drugom klubu” kao da nije bio isti – među „crveno-belima” bi bio mnogo bolji.

Evo drastičnog primera. Neki dugajlija iz Pomoravlja je skupio hrabrost, vezao je u bošču i došao na probu u Zvezdu. Mašta mu se nije ostvarila odmah, ali je bio uporan i onda je i u Kupu šampiona ubeleženo njegovo ime: Jovica Nikolić. Da nije slomio nogu veoma je moguće da bi bio poznat i po drugim dostignućima, a ne samo po ovoj bajkolikoj životnoj pričici.

Bilo je i onih koje su drugi otpisali, a Zvezda od njih napravila remek-dela. Miroslav Blažević se prsio da će da pocepa svoju trenersku diplomu ako jedan fudbaler zagrebačkog Dinama postane igrač. Taj mladić je došao u Beograd, Zvezdinom „selektoru” Draganu Džajiću je bilo dovoljno da ga vidi, što se kaže, samo jednom i – Robert Prosinečki je na velika vrata ušao u fudbal.

Napad je pobedio, a odbrana je izgubila

Ilija Najdoski je kao provereni prvoligaški igrač doveden iz Skoplja. Razliku između „igrati za Vardar i igrati za Zvezdu” ovako je opisao:

– Kad Vardar ode na stranu, pa izgubi sa dva gola razlike to nije ništa neobično. Ako izvuče bod – puna kapa. Sem velike četvorke i, u zavisnosti od sezone, još dva ili tri kluba, ostali su dolazili u Skoplje kao što smo i mi išli na gostovanja – pomireni s porazom. Kad bismo pobedili Zvezdu, Partizan, Dinamo ili Hajduk svi loši rezultati su zaboravljani. Po mom dolasku u Zvezdu igrali smo u Sarajevu i pobedili s 5:1. Da je tako nešto postigao Vardar to bi se mesecima prepričavalo. Na prvom treningu posle te utakmice bio sam pun sebe. Međutim, priđe mi jedan čovek iz kluba i kaže kako sam mogao bolje da intervenišem kad smo primili gol. Odgovorio sam mu da smo pobedili s 5:1 i da taj jedan gol ništa ne znači. „Pobedio je napad s 5:0, a ti si odbrana, ti si izgubio s 1:0”. U sledećem kolu smo kod kuće pobedili s 4:0. Mislio sam da sad niko ništa ne može da mi prigovori. Ali, opet se pojavi taj čovek i počeo da mi priča kako mi je „moj igrač” pobegao i mogao je da nam da gol. „Ali nije nam dao gol”, branio sam se. „Nije i zato igra tu gde igra. Da ume da da gol iz takve situacije igrao bi za Real. A ti si u Zvezdi da bi igrao protiv Reala”.

Iz ovog odgovora, navedenog po sećanju, vidi se kakav je kriterijum važio u Zvezdi i kako je usađivan igračima. I tako je bilo iz generacije u generaciju, dok ona, kojoj je pripadao i Najdoski, nije osvojila Kup evropskih šampiona.

Taj pehar iz Barija je godinama pravio hladovinu naslednicama evropskih prvaka. Kada je rasprodat tim koji je ostvario najviše što se može u fudbalu, a zbog zabrane našim ekipama da učestvuju u međunarodnim takmičenjima (1992-1994) bilo je besmisleno i preskupo držati ga na okupu zbog mečeva u „skraćenoj Jugoslaviji”, spušten je durbin.

Pola veka stvarana i održavana svest da Zvezda i protiv crnog đavola mora i može da igra na pobedu više nikada nije vraćena. U početku je Bari služio kao opravdanje. Zvezda je prvak Evrope, a da li je to ostvareno prošle godine ili pre pet godina nije igralo nikakvu ulogu.

Kako je vreme prolazilo Bari je bio sve dalje, a duša prepunjena srećom 29. maja 1991. na „Svetom Nikoli” sve praznija. Opšte osiromašenje na svim poljima je nagrizlo i Zvezdu, pa su njeni igrači bili u senci junaka iz Barija, unapred pomireni s tim da je tako nešto neponovljivo. I za Zvezdu su, uz retka izdanja dostojna njenih starih epova sa pohoda kroz Evropu, neprelazne prepreke postali mnogi plitki potoci, od Ksamaksa 1995. do APOEL-a 2008.

Ivan Cvetković