Клуб кроз који дефилују и председници

„Е, да смо ми имали Ћосу...”, уздисале су некада присталице других клубова. А тај Слободан Ћосић није давао голове, нити их је бранио. Није ни дриблао, нити је заустављао противничке нападе.

Он је почео прикупљајући материјал да изваја Црвену звезду. На крштењу јој је дао пола имена („Звезда” је његово, а за „Црвена” је кумовао Зоран Жујовић), био њен старатељ још од колевке (на разним дужностима, углавном као секретар, бдео над њом три деценије.

Свађе око фуруне најбољих сарадника

Чак и када је 1959. „прекомандован” за генералног секретара Фудбалског савеза Југославије није било сумње да је и даље Звездин.

– Син ми је имао девет година кад сам у кући саопштио да одлазим из Звезде. Плакао је целе ноћи, није могао да спава. Није му ишло у главу како то ја могу да напустим Црвену звезду – испричао је Ћосић 1971. „Спорту”, када је већ неколико година поново био у својој Звезди.

И није Ћоса једини који је целог живота био Звездин. Играчи долазе и одлазе, смењују се берићетне и мршаве године, али ако управа није на висини задатка, онда се клубу црно пише, ма како тренутно ствари изгледале ружичасто..

Сада кроз њу дефилују председници, а кад оду више их нема у клубу. Некада није било тако, свеједно да ли су били политички моћни или не.

Било да је неко и званично био на њеном челу као Драгослав Дража Марковић, председник клупске скупштине 1954-1955, а потом и Председништва Србије (1974-1978), Скупштине Југославије (1978-1982) и Председништва ЦК СКЈ (1983-1984) или не као Слободан Пенезић Крцун (министар унутрашњих послова Србије до 1946. до 1953, погинуо у саобраћајној несрећи 1964. као председник српске владе), који је важио за њеног патрона од оснивања.

Или „обичини” људи, на пример, грађевински инжењер Властимир Вале Пурић. Један од оснивача Црвене звезде, председник Спортског друштва (1946-1949), па председник Скупштине Фудбалског клуба (1982), делотворан и пре неки дан на седници Звездиних ветерана.

Затим, новинар Владислав Митровић. С Рајком Митићем 1946. убеђивао своје из Студента да се уједине са Звездом, „технико” фудбалског тима 1955-1956, неуморан и данас када је Звезда у питању.

Мењао се састав Звездине управе, било је и оштрих речи, али нико није окретао леђа клубу. Зна се и за Ћосићеве свађе с др Александром Обрадовићем, задуженим у клубу за стручни део.

„Нико није попуштао, а из тих расправа су резултирала најбоља решења”, испричао је сам Ћосић. „А јесте Аца био већа пргавштина од мене. Па станемо, један с једне, други с друге стране фуруне, не гледамо се и свађамо се.”

А били су најбољи сарадници. Данас нема борбе мишљења, данас је све идилично – док не пукне тиква...  

Пророчанско упозорење кустоса клупског музеја

Милена Павловић је у Звезди провела цео радни век, пуних 40 година. У Коларчеву 3, у одељење за пропаганду и чланство, дошла је 1. јуна 1961, „док не нађе бољи посао” (дипломирала историју). У интервјуу НИН-у 2001, поводом свог одласка у пензију као кустос Звездиног музеја од његовог оснивања, пророчански је упозорила:

– На растанку, Џаји сам рекла: Од велике Црвене звезде остали сте само ти и овај музеј.

Ново доба је донело како неминовне промене, тако и оне непотребне, па и штетне. Као преломни тренутак може да се означи увођење функције председника клуба. Та дужност је кројена по Драгану Џајићу, као некада и тим док је играо.

Звезда је увек имала јаке људе, али нико није црно на бело имао овлашћења која подсећају на апсолутног монарха. Џајић је и до тада, с разлогом, изједначаван с Црвеном звездом, али откако је постао њен председник, с неограниченом влашћу због свог немерљивог угледа и огромног доприноса, сама та функција је почела да се поистовећује с Црвеном звездом. Као што је појам цар настао од Цезар и краљ од Карл (франачки владар) тако је и Џаја почело да се схвата као председник Звезде.

Управо због тог поистовећивања председника (ко год то био и ко год да то буде) с Црвеном звездом, због његове огромне моћи (Џајићева је стварана на игралишту од 1963, а на функцији од 1978, док су је остали просто наследили с његовом фотељом), практично није било битно како се бира Скупштина клуба, кога представљају окупљени у њој.  

Крајње поједностављено речено, ти људи с несумњивим врлинама и добрим намерама били су њени чланови више зато што су имали поверење председника, него да би они председнику указали поверење. 

Положај председника Црвене звезде практично није зависио од њих, јер је то постало занимање за које се примала плата (нема значај колика је). Не само у историји „црвено-белих”, него и у историји спорта у свету, до тада је то било – незамисливо.

Та царска овлашћења су и допринела да се вода у Звезди замути, па данас падају међусобне оптужбе за чије је владавине нестало више пара, итд. Вероватно су и некадашње Звездини шефови злоупотребљавали свој положај, али ако јесу онда је то било тамо где су радили, а у корист Црвене звезде.

Нико никада, чак и када је њихово неповратно прошло (од Крцуна до Драже Марковића), није уперио прст у некога од њих и казао да су од Звезде узели бар динар. А сада кад неко да нешто Звезди подразумева се да има право и да узима од ње.

Иван Цветковић