Klub kroz koji defiluju i predsednici

„E, da smo mi imali Ćosu...”, uzdisale su nekada pristalice drugih klubova. A taj Slobodan Ćosić nije davao golove, niti ih je branio. Nije ni driblao, niti je zaustavljao protivničke napade.

On je počeo prikupljajući materijal da izvaja Crvenu zvezdu. Na krštenju joj je dao pola imena („Zvezda” je njegovo, a za „Crvena” je kumovao Zoran Žujović), bio njen staratelj još od kolevke (na raznim dužnostima, uglavnom kao sekretar, bdeo nad njom tri decenije.

Svađe oko furune najboljih saradnika

Čak i kada je 1959. „prekomandovan” za generalnog sekretara Fudbalskog saveza Jugoslavije nije bilo sumnje da je i dalje Zvezdin.

– Sin mi je imao devet godina kad sam u kući saopštio da odlazim iz Zvezde. Plakao je cele noći, nije mogao da spava. Nije mu išlo u glavu kako to ja mogu da napustim Crvenu zvezdu – ispričao je Ćosić 1971. „Sportu”, kada je već nekoliko godina ponovo bio u svojoj Zvezdi.

I nije Ćosa jedini koji je celog života bio Zvezdin. Igrači dolaze i odlaze, smenjuju se berićetne i mršave godine, ali ako uprava nije na visini zadatka, onda se klubu crno piše, ma kako trenutno stvari izgledale ružičasto..

Sada kroz nju defiluju predsednici, a kad odu više ih nema u klubu. Nekada nije bilo tako, svejedno da li su bili politički moćni ili ne.

Bilo da je neko i zvanično bio na njenom čelu kao Dragoslav Draža Marković, predsednik klupske skupštine 1954-1955, a potom i Predsedništva Srbije (1974-1978), Skupštine Jugoslavije (1978-1982) i Predsedništva CK SKJ (1983-1984) ili ne kao Slobodan Penezić Krcun (ministar unutrašnjih poslova Srbije do 1946. do 1953, poginuo u saobraćajnoj nesreći 1964. kao predsednik srpske vlade), koji je važio za njenog patrona od osnivanja.

Ili „običini” ljudi, na primer, građevinski inženjer Vlastimir Vale Purić. Jedan od osnivača Crvene zvezde, predsednik Sportskog društva (1946-1949), pa predsednik Skupštine Fudbalskog kluba (1982), delotvoran i pre neki dan na sednici Zvezdinih veterana.

Zatim, novinar Vladislav Mitrović. S Rajkom Mitićem 1946. ubeđivao svoje iz Studenta da se ujedine sa Zvezdom, „tehniko” fudbalskog tima 1955-1956, neumoran i danas kada je Zvezda u pitanju.

Menjao se sastav Zvezdine uprave, bilo je i oštrih reči, ali niko nije okretao leđa klubu. Zna se i za Ćosićeve svađe s dr Aleksandrom Obradovićem, zaduženim u klubu za stručni deo.

„Niko nije popuštao, a iz tih rasprava su rezultirala najbolja rešenja”, ispričao je sam Ćosić. „A jeste Aca bio veća prgavština od mene. Pa stanemo, jedan s jedne, drugi s druge strane furune, ne gledamo se i svađamo se.”

A bili su najbolji saradnici. Danas nema borbe mišljenja, danas je sve idilično – dok ne pukne tikva...  

Proročansko upozorenje kustosa klupskog muzeja

Milena Pavlović je u Zvezdi provela ceo radni vek, punih 40 godina. U Kolarčevu 3, u odeljenje za propagandu i članstvo, došla je 1. juna 1961, „dok ne nađe bolji posao” (diplomirala istoriju). U intervjuu NIN-u 2001, povodom svog odlaska u penziju kao kustos Zvezdinog muzeja od njegovog osnivanja, proročanski je upozorila:

– Na rastanku, Džaji sam rekla: Od velike Crvene zvezde ostali ste samo ti i ovaj muzej.

Novo doba je donelo kako neminovne promene, tako i one nepotrebne, pa i štetne. Kao prelomni trenutak može da se označi uvođenje funkcije predsednika kluba. Ta dužnost je krojena po Draganu Džajiću, kao nekada i tim dok je igrao.

Zvezda je uvek imala jake ljude, ali niko nije crno na belo imao ovlašćenja koja podsećaju na apsolutnog monarha. Džajić je i do tada, s razlogom, izjednačavan s Crvenom zvezdom, ali otkako je postao njen predsednik, s neograničenom vlašću zbog svog nemerljivog ugleda i ogromnog doprinosa, sama ta funkcija je počela da se poistovećuje s Crvenom zvezdom. Kao što je pojam car nastao od Cezar i kralj od Karl (franački vladar) tako je i Džaja počelo da se shvata kao predsednik Zvezde.

Upravo zbog tog poistovećivanja predsednika (ko god to bio i ko god da to bude) s Crvenom zvezdom, zbog njegove ogromne moći (Džajićeva je stvarana na igralištu od 1963, a na funkciji od 1978, dok su je ostali prosto nasledili s njegovom foteljom), praktično nije bilo bitno kako se bira Skupština kluba, koga predstavljaju okupljeni u njoj.  

Krajnje pojednostavljeno rečeno, ti ljudi s nesumnjivim vrlinama i dobrim namerama bili su njeni članovi više zato što su imali poverenje predsednika, nego da bi oni predsedniku ukazali poverenje. 

Položaj predsednika Crvene zvezde praktično nije zavisio od njih, jer je to postalo zanimanje za koje se primala plata (nema značaj kolika je). Ne samo u istoriji „crveno-belih”, nego i u istoriji sporta u svetu, do tada je to bilo – nezamislivo.

Ta carska ovlašćenja su i doprinela da se voda u Zvezdi zamuti, pa danas padaju međusobne optužbe za čije je vladavine nestalo više para, itd. Verovatno su i nekadašnje Zvezdini šefovi zloupotrebljavali svoj položaj, ali ako jesu onda je to bilo tamo gde su radili, a u korist Crvene zvezde.

Niko nikada, čak i kada je njihovo nepovratno prošlo (od Krcuna do Draže Markovića), nije uperio prst u nekoga od njih i kazao da su od Zvezde uzeli bar dinar. A sada kad neko da nešto Zvezdi podrazumeva se da ima pravo i da uzima od nje.

Ivan Cvetković