Ћирилов кроз векове

Књига Јована Ћирилова "Сви моји савременици" је заправо веома исцрпна аутобиографија. Исписујући портрете њему (и не само њему) битних људи које је имао срећу да упозна изблиза, он склапа властити животопис. Не зна се да ли је неко уопште покушавао да приреди монографију Ћирилов, али још увек је нема. Ако ентузијаста и постоји, можда се нада да ће најпре сам бити објекат Ћириловљевог портретисања. Не чуди, јер поред 199 укњижених срећника, Ћирилов наводи десетине необрађених имена из чекаонице његовог мемоарског опуса. А стално пристижу нови кандидати... Могуће је да међу изостављенима има значајнијих и кориснијих, али треба разумети, није сваки живот занимљива прича, аутор је само човек са правом апсолутне субјективности.

У избору савременика, Ћирилов се ослања на актуелни друштвени контекст, културни или други повод, а најчешће на властита осећања и потребу да захвали, одужи, искаже пријатељство, поштовање. Углавном су то јединствена сведочанства о изузетним догађајима и личностима, са обавезним саучесником, Ћириловом. Вредност тих сведочанстава подразумева обавештеност, ерудицију, смисао да се антиципира оно што ће тек бити од културне и историјске важности. Могла је армија великана доћи и проћи, тешко да би, без Ћирилова, њихово присуство имало димензије сензације, овдашње и светске. Требало је то објаснити и овде и тамо. Инстинкт, радозналост, потреба за духовним авантурама..., подржани статусом врховног арбитра и угледног међународника, држе га у сталном активитету.

На путу или код куће, бележница ради. Брзим ходом, рационалном реченицом (као да бежи од вишка емоција) са детаљима уочљивим само ономе ко је сасвим близу "објекта", жури да обави посао пре него што му вишак сећања не омете план. У тому, који издаје "Просвета", налазе се текстови објављивани у "Блиц њузу", "Блицу", "Књижевним новинама", "Политици". Највише је позоришних имена, затим књижевника, политичара најразличитијих интелектуалних профила. Животопис не би био потпун без баке Савете, маме Муце, интимних пријатеља. Његовој свеобухватној личности потребни су сви они и много више. Ипак, пристаје да издвоји петорку која је најзначајније утицала на његов живот. Мајка, која је имала храбрости да оде за својом љубављу, Мира Траиловић с којом је основао Битеф, Иво Андрић, у једном периоду председавао управи Југословенског драмског, Крлежа од којег се учио грађанској левици, Сартр на чијем је егзистенцијализму дипломирао.

Нису ту само познати и утицајни. За улазак у одабрано друштво понекад су довољни лепота и флуид младости. Без стида демонстрира слабост да драге унапреди, да им да више него што заслужују. Нико о Ћирилову не би умео да говори као што он уме сам о себи. Тако близу и тако далеко у исповедању Ћирилова може да приђе само – Ћирилов.

Његов капитал су људи. Уз сва знања, а има их много, енормна је његова потреба да буде с људима. Ваљда зато што једино у сусрету са другима знања имају смисла. Ко га боље познаје зна да је добар део портрета (текстова уопште) написао не из дубоког пријатељства, већ зато што у том пријатељству нешто "није ишло". Никад задовољан количином љубави, он "инсистира" на њој чак и тамо где му се не узвраћа. Трауме неспоразума решава тако што инцидентном познанику посвети текст. Није искључено да се један од његових бројних егзибиционизама храни управо љубавима које долазе после нетрпељивости. Нарочито је то случај са женама. А у попису портретисаних дама све саме паметнице, опасне, јаке, гласне, каприциозне: Мира Траиловић, Борка Павићевић, Марина Абрамовић, Ашхен Атаљанц, Алиса Стојановић, Ања Суша, Вида Огњеновић, Џудит Малина (иначе га не мотивишу пристојност, одмереност и дискреција). У мегахроници пријатељстава, Ћирилов иде до интиме.

"А онда смо се помирили, вероватно у име нечег битнијег међу људима. Мени је била драга таква каква је, чак и у време тог захлађења. А мислим да ни она мене не мрзи" – бележи о Биљани Србљановић.

Без стилске параде и контемплативне дистанце, директно и отворено говори чак и о свецима, интелектуалним и политичким. Броза пита чиме се брије, Андрићу пише стихове:

"Нећу да му трагам
за пореклом
да га препознајем
у његовој причи
нећу да му испитујем
границе господства
нећу да га вребам у тузи".

Вулкан Крлежа и сад тиња као и "понос што сам у тој слепој љубави сачувао присебност. Волео сам његову барокну реченицу, ватрену мисао, недостижну ерудицију и непоштедност судова о свему под капом небеском".

Нарцисоидност а ла Ћирилов, поред сталног огледања у очима других, последњих година се претворила у манију самофотографисања. Случајно или не, на свакој фотографији он изгледа репрезентативно (сабеседник мање-више) па књига истовремено представља албум Ћирилова кроз векове и епохе.