Кроз призму љубавних односа

Ако бисмо желели да издвојимо лајтмотив остварења која су обележила овогодишњи Фестивал ауторског филма, свакако би то могла бити комуникација међу различитим половима, генерацијама, различитим културама и етницитетима, језицима, религијским и вредносним системима уопште. Али, говоримо и о њеном негативном полу, немогућности да се она оствари, о конфликтима, и о њиховом превазилажењу. Драматуршки сложен и захтеван, "California Dreamin", минуциозан филм румунског редитеља Кристијана Немескуа, говори пак о вишеслојним комуникацијама – најпре, то је комуникација и конфликт ћерке тинејџерке и оца удовца, шефа железничке станице у румунској пограничној области који зауставља конвој НАТО-а са америчким маринцима. У румунском селу, слици девалвираних вредности, мештани су у сукобу, покушавајући да злоупотребе присуство Американаца. Амерички маринац, пак, упушта се у кратку авантуру са шефовом ћерком. Тај вишеслојни портрет савремене Румуније, уз карневалску атмосферу која призива ужас, Кристијан Немеску доноси само са привидном лакоћом. Јунакиња одлази на студије у Букурешт, и у финалној сцени њена црвена одећа сугерише вечни балкански немир, хаос и коб.

Љубав ће нас уништити

Највећи број остварења са овогодишњег фестивала ауторског филма ипак говори о комуникацији међу половима, од којих два то чине кроз комични проседе. Филм "Два дана у Паризу" глумице и редитељке Жили Делпи кроз љубавни однос Марион и Џека сучељава две културе – галску хедонистичко-еротичну и америчко-јеврејску, умногоме конзервативнију. И поред културолошких и вредносних разлика, редитељка ипак доноси могућност превладавања конфликта и хепиенд. За разлику од Жили Делпи и "Два дана у Паризу", америчка редитељка Сесилија Минучи у свом остварењу "Истекло време", упркос комичном тону који прати однос двоје тридесетогодишњака запослених у паркинг-сервису, не доноси наду. За немогућност комуникације одговоран је мушкарац – нарцисоидан и егоцентричан.

Спочетка разиграна, карнална и витална "Летња киша" Антонија Бандераса (који се овога пута окушава само као редитељ) о односима међу половима проговара јарким тоновима у фотографији, привлачним аполонским телима тинејџера и двадесетогодишњака, а кроз наратора, неуспелог радијског водитеља, доноси меланхоличну најаву престанка тог еротског и сангвиничног набоја. Ни један од младића не остаје у односу са девојком – лето постаје терминални стадијум болести немогућности остварења везе. По тону и атмосфери, Бандерасова поетика цитира чувени филм носталгије, "Америчке графите" Џорџа Лукаса.

Још један трагични љубавни однос портретише и редитељ Алан Корбијн у филму "Control", филмској биографији Ијана Кертиса, вође постпанк бенда "Joy Division". Читава поезија и поетика Ијана Кертиса, као Weltschmertz друге половине 20. века, сублимира љубавна искушења – Кертис је надасве поета, и његове култне песме "Love Will Tear Us Appart" (Љубав ће нас уништити) и "Atmosphere" (Атмосфера) врхунци су рок поезије протеклог века. Кертисова младалачка љубав према Деби која ће постати његова супруга, а потом и опсесија новом музом, егзотичном Белгијанком Аник, пробудиће раскол у ионако растројеној психи – Кертис ће у 23. години непосредно пред велику иницијацију на амерички континент извршити самоубиство.

Жанровски одмак и аудио-визуелни експеримент овогодишњег Фестивала ауторског филма представљао је ауто-ремикс стрип аутора и редитеља Енкија Билала, "Цинемонстер", који рекомбинује "Бункер палас хотел", "Тико Мун" и "Бесмртну". "Бесмртна" је свакако најкомплексније остварење у коме бог Сунца и живота Хорус силази на земљу да људе врати њима самима. Али овом божанству је потребно нечије тело као медијум, и он улази у Никопола, некадашњег вођу побуњеника против аутократске власти. Девојка по имену Жил Биоскоп, оболела од амнезије, и Никопол, два страна тела, два непозната и усамљена бића, започињу љубавни однос, и то божанском интервенцијом, у једној мрачној халуцинантној будућности најгорег од свих могућих светова.

Изузетно провокативан и за конзервативна друштва контроверзан јесте филм аргентинске ауторке Лусије Пуенцо "XXY" – прича о тинејџерки хермафродиту чије родитеље разара сасвим ирационална кривица али и страх од одговорности и одлуке да свом детету заувек детерминишу живот кроз пол који ће одабрати. Алекс (чије је и име андрогино) са сином породичних пријатеља доживљава и прво љубавно искуство, и то као мушкарац, иако њихова еротска игра започиње из позиције Алекс као жене. Ова метафизичка позиција омнипотенције, и свесексуалности, тај алхемијски идеал андрогина, није за смртника у окружењу које је и даље суревњиво према било којој врсти различитости. Могућност избора заправо је проклетство а не дар. Та изузетно деликатна тема сексуалне оријентације увек доноси трагику јер проблематизује идентитет јединке уопште.

Одласци у тишини

Кроз мотив љубавних и еротских односа мушкарца и жене интригантна су и два остварења турских аутора. Редитељ Озер Кизилтан у филму "Таква – страх пред Богом" доноси шизофрени лом богобојажљивог јунака растрзаног између љубави према Богу и затомљене, угушене сексуалности, која као притајена звер опседа снове и подсвест. За разлику од овог филма у коме жена остаје само фантазам, Шејтаново искушење, у филмској причи другог турског аутора, Нури Сејлана, у "Поднебљима", однос је проживљен али и исцрпљен. "Поднебља" су минималистичка у свом проседеу а космичка у дометима – средовечни професор историје уметности и његова млада партнерка, телевизијска продуценткиња, прекидају везу након летовања – поново мушкарчев егоцентризам и самодовољност, немогућност ослушкивања суптилног бића жене, уништавају однос.

Попут цикличне смене годишњих доба, као културолошки судар и психолошка температурна разлика турског приморја, Истанбула и брдско-планинског истока Турске, један однос сурвава се у безнађе. Мушкарац фотографише рушевине храмова и богомоље, а жена са телевизијском екипом оркестрира снимање фикције, љубавне приче из једне далеке епохе. Авион којим одлази мушкарац представља шум у аудиосигналу, нешто што ремети снимање телевизијске сцене, а заправо је емоционални ожиљак који остаје на жениној менталној мапи. Аутентичности ове приче свакако доприноси и сам глумачки пар – то су заправо редитељ и његова супруга. И као да се стихови Ијана Кертиса надвијају и над ову судбину – Одлази у тишини/ Не одлази у тишини/ Твоја збуњеност/ Моја илузија/ Попут маске самопрезира...