Исказ о људској пролазности

Нова драма Биљане Србљановић "Барбело, о псима и деци" у режији Дејана Мијача имала је протеклих дана праизведбу на сцени "Љуба Тадић" Југословенског драмског позоришта. Барбело је појам којим се у историји хришћанства означава прва еманацију Бога, његово прапорекло, праузрок, праначело, неки метафизички простор из којег потиче све, па и ми. У стриктно религиозном смислу, на хебрејском је Барбело бог, на старогрчком значи "прва мисао", а најважнији превод је – материца света.

Филмска и позоришна глумица Ана Софреновић у комаду "Барбело, о псима и деци" тумачи лик Милице. Рођена у мешовитој српско-британској породици Ана Софреновић поред успешног бављења глумом је потврђена и као певачица, превасходно џез и филмске музике. Као певачица дебитовала је са насловном песмом у филму "Кажи зашто ме остави". Са супругом Драганом Мићановићем од 1999. године живела је у Лондону. У Енглеској је глумила у серијама "Ultimate Force", "The Vice" и у "Holby City"...

Премијера нове драма Биљане Србљановић "Барбело, о псима и деци" отворила је многа питања. "Барбело" је исповедни текст, веома женски. Који је деo Вас ова представа и улога отворила?

Нову драму Биљане Србљановић сам доживела на доста чудан неухватљив али истовремено и потресан начин. Читав комад је заправо један исказ о људској пролазности и осетљивости људског постојања. Где је прави суштински смисао живота и зашто смо или где смо ми то дубоко је питање које се протеже кроз читав комад. Барбело је простор одакле долазимо и у који се враћамо. Мислим да овај комад нуди разна читања и верујем да ће га публика доживљавати на најразличитије начине. Задире дубоко и не нуди лака и ефектна решења.

"Барбело" је, по речима редитеља Мијача, мала химна онима који имају храбрости да живе. Какве асоцијације, размишљања буди у Вама?

Мислим да је позориште у својој суштини веома ангажовано, само је питање колико су асоцијације на стварност у њему директне или не. Лично волим да играм у комадима који нису паралелни свет, који нису директна копија стварности већ се поигравају асоцијацијама на стварност у једном индиректном и надасве поетичном смислу. Волим кад позориште помогне да стекнемо ширу слику, јер то је оно што је најтеже у самој стварности.

Током каријере остварили сте низ комплексних сценских остварења. Која представа је, ипак, била пресудна?

Верујем да је представа "Play" била значајно истраживање у мојој досадашњој каријери. То јесте сасвим други начин мишљења о театру. Начин у који дубоко верујем и позориште у коме човек на сцени иступа из себе а не скривен из маске или лика којем даје живот. Не, у комаду "Play" смо се "поигравали" својим личним постојањем на сцени пажљиво водећи рачуна да читав процес ни у једном тренутку не постане сам себи сврха већ добије круну у представи, у игри пред другима али не обавезно и за друге…

Имате потребу да путујете, да се ствари стално померају. Усред бомбардовања, одлучили сте да одете у Енглеску. И вратили се, после извесног времена у Београд. Каква су ваша искуства?

Не желим ни да поредим енглеске и наше серије јер мислим да за то још није дошло време, само из једног разлога – приступа. На моменте ми се чини да серије полако преузимају место наше кинематографије што никако није добра вест. Новац је пресудан како за продуценте тако и за ауторе и глумце. Надам се да ће то у једном тренутку значити и квалитет до кога треба стићи. То јесте релативно нов "спорт" код нас и мислим да је шарениш у сваком смислу болно присутан. Оно што ми је драго јесте да код неких људи видим жељу да се направи нешто ново и да апетити и амбиције у том смислу расту. Треба дати времена да се успоставе нова правила. О репертоарима београдских позоришта не мислим много тога доброг. Оно што ми запада за око јесте да кад гледам снимке представа од пре 30 година, да нема разлике у техничком квалитету слике не бих могла да оценим да ли су игране 1975. или 2007. године. Оно што је највећа разлика је естетика, док у самој игри и приступу нема много промена. И то није добро за једну тако живу ствар какво је позориште. Али верујем да постоји генерација која долази и која ће се безобразно оглушивати о своју "школу" у оном добром и најздравијем смислу. И томе се бескрајно радујем.

Сматрате да је једина човекова дужност да буде срећан. Да ли је то могуће и како то постићи у овом времену транзиције и турбуленције?

Београд је почео да присваја и добре и лоше ствари са запада. Једна од ствари која ме веома растужује ма колико често користила практичну страну те исте ствари је успостављање френетичне shopping mall културе код нас. Нови Београд је постао изложба тржних центара свих врста и величина. То је тужно јер се губи идентитет малих локалних радњи које су у себи скривале многе аспекте који ће нам бескрајно недостајати у веома блиској будућности. Да ли себе замишљате како лагано ћаскате са месаром у "Супермаксију" у Делта ситију који како вас види почиње да сече најбоље парче меса јер већ на памет зна шта волите и шта најчешће баш тог дана у недељи купујете. Наравно данас се брзо живи и за то ћаскање можда нема више ни времена али питање је шта заправо добијамо том брзином.

У једном разговору са људима који су дуги низ година живели у Америци сазнала је да је једна од ствари коју Америка не може да прежали управо успостављање шопинг културе. Многи би све дали да то могу да промене али од тога реално нема ништа. Оно што ми се чини је да Београд није свестан какву шансу има да изгради себе другачијим од других и буде у предности над многим светским градовима који деле сличну судбину Америке и имају свест да је за неке промене касно јер су ствари сувише далеко одмакле у смеру који им све мање одговара. Чини ми се да често не верујемо у себе и морам признати да ту реченицу најчешће чујем од странаца који посете наш град. Након што се обрадују многим аспектима Београда који припадају само њему, угледају оно што наравно бескрајно личи на оно што постоји исто тако и у стотинама других градова и кажу: "Ви заиста нисте свесни какву шансу имате , већ колико видимо срљате да свој живот уприличите да личи што више на наш који се и нама самима све мање свиђа. Имате шта да понудите, што је другачије и што вреди. Ако то развијете, ми ћемо онда вама долазити у великом броју привучени оним што немамо код куће".