Планета с четири сунца

Како бисте пратили које је од четири сунца када изашло и зашло? Нисмо измислили досетку да вас намучимо у одгонетању, несвакидашњу загонетку су ових дана саопштили астрономи. Послуживши се инфрацрвеним очима свемирског телескопа "Спицер", први пут су открили ковитлац ситне космичке прашине из каквог настају небеска тела слична Земљи, на 150 светлосних година од нас у сазвежђу Хидра (TW Hydrae). За колут су смело претпоставили да представља планету у настајању. Уколико се икада уобличи, обасјаваће је у исти мах четири звезде (HD 98800), по две у пару, старе тек десет милиона година (Сунце већ има четири–пет милијарди). Први двојац с кудикамо више сјаја, зато што је знатно ближи рађајућем небеском телу (протопланета).

Планете су нека врста космичког усисивача, сакупљају отпатке у прстену око звезде. Већина дискова је глатка и непрекинута, али у новоуоченом су – свакако на снимку – опазили линију која означава прекид. Заостала космичка грађа (гас, прашина и камење) привучена је више на једну страну, ближим звезданим близнакињама. Сасвим природно, превладала је јача сила привлачења (гравитација), зар не?

Испало је да су небески осматрачи разазнали два раздвојена појаса у међузвезданом колуту. Један је, вероватно, саткан од ситних зрнаца прашине и налази се на једну и по до две астрономске јединице од звезданог пара, други је на, најмање, три пута већем одстојању (5,9 астрономских јединица) и сачињен је, по свему судећи, од астероида или комета. (Астрономска јединица је растојање од Сунца до Земље, а то је 149.600.000 километара.)

У готово празном међупростору ће, када се уобличи и заокружи, тумарати будућа планета.

Научници замишљају да је празнина настала гравитационим надвлачењем два звездана пара, као у потезању конопца две момачке дружине на пољанчету. Раздаљина између процењује се на 50 астрономских јединица, малчице већа него од Сунца до Плутона.

Уобичајено је да – чим спазе такав космички јаз – астрономи помисле да настајуће небеско тело рашчишћава себи путању којом ће јездити. У прилог томе говори чињеница да је знатно даљи звездани двојац остао без својег космичког обруча, што поткрепљује претпоставку да су се честице – под утицајем привлачних сила – увелико запутиле ка ближем пару. А да ће баш у том ковитлацу напупити планета, чисто је нагађање које није, међутим, лишено основа.

А како се понашају звезде?

Двојац (бинарни систем) кружи око замишљене средишње тачке привлачења, зависно од појединачних величина (маса), а поврх тога облећу један око другог. Као два плесачка пара која се врте играјући валцер.

Далеки светови са више сунца нису ништа необично у свеколиком бескрају ("Политика" је не тако давно описала планету са три звезде, а у међувремену их је убележено неколико), али први пут представљамо четири заласка (изласка) сунца. Испрва су астрономи поверовали да ће међусобно надјачавање две звезде растргнути колут космичке прашине, доцније су се уверили да је малтене све исто као и када он окружује само једну. Са три или четири – то је само питање бројања.

Имајући у виду да се младе звезде рађају по неколико истовремено, није немогуће да се и у таквим узбурканим околностима обликују дискови који их окружују, а даље је већ све познато. Иако кудикамо напорније и бурније него што је то било с постанком нашег Сунчевог система.

И пре избацивања свемирског телескопа "Спицер" у путању око Земље, посматрачи неба су, у грубим цртама, наслућивали далеке светове с четири сунца, али зурећи кроз далекозоре на тлу нису могли да их разаберу. Сада су без икаквих сметњи гледали два балетска пара како на позамашном растојању обигравају један око другог. Управо један од ова два, стручно назван HD 98800b, окружује колут прашине и камења из којег ће се – како се очекује – родити још једна, ко зна која по реду планета у нашем космосу.

Према општеприхваћеном тумачењу, планете се образују налик снежним грудвама, и то потраје милионима година. Најпре започне слепљивање ситних зрнаца прашине, а потом се, уз све спорије обртање око властите осе, гомилају нове наслаге и небеско камење увећава. Поједине космичке стене се сударе и уобличе стеновите планете, као што је Земља, или језгра гасовитих дивова попут Јупитера. Од мањег камења које се не преобрази у планете постану астероиди и комете.

Има ли одговора на питање с почетка? ‘Ајде да покушамо: два сунца ће изгревати, а два се гасити – с том разликом што ће два ближа бити веома блистава, а два даља бледуњава (али то је само маштарија потписника овог написа без уверљивих доказа).

Чланак у којем се стручно описује ретко откриће објављује чувени "Астрономски часопис".