Неустрашиви миш

Миш и мачка срећни леже једно покрај другог (као на овом снимку), и то се покаткад догађа и појави на новинским ступцима под наднасловом "Веровали или не". А да се малени глодар кога језа намах целог подиђе кад нањуши исконског истребљивача нимало не престраши, е то још нисте уживо видели.

Јапански научници са Универзитета у Токију су се малчице поиграли: учинили су да се најтраженија и најзлостављанија огледна животињица у светским лабораторијама ничега не боји. Поједини су брже-боље похитали да је назову – супермишем. Чувај се Томе, долази неустрашиви Џери!

Шта су јој то урадили да без имало стрепње прилази, истина претходно нахрањеној цица-маци?

Претпоставили су, наиме, да је страх повезан с чулом мириса и да може једноставно да се искључи, уколико се осујете (блокирају) неки рецептори у мозгу. И када су уклонили дотичне пријемнике на мирисним квржицама, узгојили су, у ствари, миша без осећаја страха.

Да би поткрепили своје наводе, недавно су показали слике на којима се браон глодар примакао мачки на два-три сантиметра, оњушио је и, чак, поиграо с њеном огрлицом.

Иако је у стању да осети воњ грабљиваца, као што су мачја, лисичја или мокраћа снежног леопарда, он није показао икакву стрепњу, објашњава неуронаучник Хитоши Сакано са одсека за биофизику и биохемију. Испољио је, напротив, велику знатижељу, а ниједан знак да је предосећа ма какву опасност.

На Токијском универзитету је одгајена лоза таквих животињица које су весело трчкарале, чак су се играле с мачкама.

Истраживачи одавно претпостављају да је животињска стрепња подстакнута веома осетљивим чулом мириса којим су обдарене. Сада су, међутим, први пут протумачили како престрашеност настаје и преноси се у различите делове мирисних квржица.

Како наш мозак тумачи то што намиришемо? Код сисара постоје два кружна тока: урођени и научени (препознавање доживљених мириса). Хитоши Сакано је, са сарадницима, створио две лозе мишева: једне без рецептора за повезивање мириса и опасности и друге који их, уопште, нису имали. Затим су и једнима и другима принели мокраћу грабљиваца – мачака, лисица и снежних леопарда.

Прва група је и даље је осећала задах, али није разазнавала претњу; друга га је тешко препознала, а кад су са закашњењем схватиле да су им то смртни непријатељи све животињице су се сместа укочиле као да су мртве.

На видело је, дакле, изишло да за распознавање мириса и "превођење поруке" у страх (и бекство) није одговорно исто мождано подручје.

Изненађујући исход проучавања указује да мирис пролази различитим стазама на путу од носа до мозга: једна је за урођени страх, друга је за неку врсту учења; а само један једини може да укључи обе у исто време.

Свеједно да ли је шкодљив или угодан, када стигне у ноздрве миша или ма које животиње он узбурка сплет мирисних живаца који се, као што смо поменули, протежу од носа до мозга. Спајање (и преспајање) ћелија, налик нотама клавирских акорда, опредељује који је животиња намирисала. Малецки глодари се размећу са готово хиљаду гена за пријемнике мириса, код људи је 400 укључено, а око 800 успавано.

Мирисни живци налазе се у нарочитом склопу носне шупљине, назване олифакторни епител, који има два главна подручја: леђно и трбушно. У сваком од ових се разликују на молекуларном нивоу, али нико до сада није имао представу да исто важи и за – начин повезивање. Из носног чвора путања води до нарочитих мирисних квржица у мозга, у којем се опонаша устројство нерава у епителу – као на својеврсној карти.

Упуштајући се у одгонетање разлике између леђних и трбушних, Хитоши Сакано је закључио да леђни преносе до мозга одговоре на урођени страх, а трбушни научено гађење на нешто.