Хладни људи у врелом дану

Од нашег специјалног извештача
Кан – Три препуне пројекције у дворани „Мирамар”, многољудни пријем на штанду ФСЦ-а, више него солидна реакција публике и прве позитивне критике у најугледнијим америчким филмским часописима – у најкраћем је резиме наступа српско-француског филма „Обични људи” сценаристе и редитеља Владимира Перишића у паралелном програму „Недеља критике” у Кану.

Минималистичком драматургијом и естетиком, без урањања у дубине психологизације ликова, стилски готово документаристички, Перишић гради универзалну причу о рату и људима и о природи која је индиферентна на људска (зло)дела. Они који су од овог и оваквог ратног филма очекивали пуно крви и акције, тешке људске драме и дилеме, моралне лекције и отварање питања кривице, остали су кратких рукава. Перишић, за дебитанта изненађујуће вешто и функционално, своју филмску причу своди на неколико сати у животу војника из стрељачког вода, у једном једином врелом летњем дану, који на температури од 38 степени, под командом свог старешине сукцесивно стреља на десетине неуниформисаних „непријатеља-терориста” (док им се на рукама нису појавили жуљеви). Команда се слуша без поговора – хладно, војнички тачно и прецизно. Без емоција. Ако их војник и има, нису за јавно показивање, ни пред старешином, ни пред колегама из строја. У суровом свету мушких ратних игара, места за показивање слабости током извршавања задатака, нема и не сме да буде. Јасно је то кроз поступно војничко сазревање голобрадог Џонија, тек пристиглог међу већ отупеле војнике, у уверљиво искреном тумачењу Реље Поповића.

Иако се прича из Перишићевог филма може односити на било који рат и на било које професионалне војнике из регуларних јединица, јасно је да је инспирација потекла из југословенских ратних искустава. „Обични људи” је у том смислу частан филм, редитељски освешћен, са уочљивим доприносима глумаца и директора фотографије Симона Бофиса...

Угледни програм „Известан поглед” отворио је филм „Нико не зна о Персијској мачки” старог знанца Бахмана Гобадија, иранског Курда са завидним интернационалним реномеом. И у новом филму Гобади се бави једном табу-тема у иранском друштву. Сада нуди исцрпну хронику иранске андерграунд музичке сцене и омогућава гледаоцима узбудљив сусрет са ауторима и извођачима инди-рока, попа, хеви-метала, џеза, панка, репа. Да је којим случајем оваква врста музике у Ирану дозвољена за јавно извођење, да су њиховим ауторима и извођачима доступни пасоши и визе, музичка сцена света изгледала би сасвим другачије. Овако, иранским музичарима не преостаје ништа друго до да се крију по буџацима, свирају за чланове најуже породице, певају сами себи, све док их власти не ухвате, осуде и пошаљу у затвор. У затвору је завршила и косценаристкиња овог филма, Гобадијева животна сапутница Роксана Сабери...

Од филмова у главном такмичарском програму свакако ваља издвојити и нови филм Аустралијанке Џејн Кемпион, која се после 16 година од када је за „Пиано” освојила „Златну палму”, вратила сада са романтичним филмом епохе „Блистава звезда”. Реч је бриљантно снимљеном делу, класичне режије, о истинитој причи, трагичној љубави између између литерате Џона Китса и Фани Браун. Филм леп за гледање, али без великих потенцијала за главне награде.

Слично се може рећи и за „Ухватити Вудсток”, нови филм мајстора Анга Лија, настао према мемоарима писца Елиота Тибера, захваљујући чијим је својевременим (и случајним) заслугама, овај митски тродневни концерт одржан крајем шездесетих година прошлог века. Анг Лијев филм је уверљива и маестрално режирана реконструкција и самог догађаја и епохе, веома духовит и колоритан, али у сваком случају не спада у његова врхунска дела. 

Солидан утисак оставио је и филм „Акваријум” Андрее Арнолд (дебитовала својевремено са „Црвеним путем”), права студија о адолесценцији и друштву, помало из угла феминистичке критике, а на звиждуке је наишао француски психолошки трилер „Не осврћи се” Марине Де Ван (главни програм ван конкуренције), изврсно снимљена али драматуршки предозирана прича о подвојеној личности једне жене.  На овакав филм се нико и не би осврнуо да у њему лик подвојене новелисткиње Жане, паралелно не тумаче две блиставе звезде и врсне глумице – Софи Марсо и Моника Белучи (једна другој алтер-его). Да ли можете да замислите каква је гужва била за овај филм? За приказивање у Србији купила га је кућа „Фрст продакшен”.

-----------------------------------------------------------

Владимир Перишић: Без великог драмског лома

Филм „Обични људи” у Кану представља велика екипа српских и француских аутора и продуцената, али је најдиректнија пажња усмерена на сценаристу и редитеља Владимира Перишића и глумца Рељу Поповића. Из разговора са Перишићем, за ову прилику, издвајамо следеће...

(/slika2)Многи ће овај филм повезивати са догађајима у Југославији, Србији?

Свима јасно кажем – овај филм није историјски. Био сам радознао да пробам да схватим, да се запитам о позицији појединца у ратној ситуацији. Ратом у Југославији морају да се баве историчари, они тај посао нису још завршили а ја нисам желео да га радим уместо њих. О нашим ратовима је тешко говорити и објашњавати људима јер су ране још увек свеже, има их много и тешко је пронаћи речи за причу о томе.

Инспирација није пронађена само у новинским чланцима?

Не, припреме су биле много дубље и свеобухватније и укључивале су читање студија о ратовима и биографске књиге пилота који је бацио бомбу на Хирошиму. Да би се постигла универзалност приче нису довољни новински чланци, мада ме је веома заинтересовала и судбина хрватског младића који је као петнаестогодишњак, на наговор оца учествовао у злочинима над Србима које је предводио Главаш...

Минимализам приче, врео дан и војничка хладноћа?

Неколико ме је ствари интересовало током писања ове приче. Прво, ми пројектујемо наша осећања на природу, а неки класични редитељски проседе се углавном своди на то да клима одговара драмском садржају сцене. Међутим, ја сам хтео да укажем на то да природа може да буде индиферентна на људе. Да буде лепа и чиста док људи једни друге убијају. Друго, када причамо о времену, трајању и клими, онда је важно рећи да се главни лик не би исто понашао да, рецимо, није било толико вруће у дану када је пошао на задатак, да је имао времена више од минута и двадесет секунди за размишљање пред доношење одлуке, чиме би се постигао већи драмски лом.   

Главни јунак пред почетак убијања каже не, али без ефекта. Када пред крај филма не каже више војника, постиже се ефекат, ствар се завршава. Једно „не” не значи ништа?

Као и у животу, све је однос снага. Много је лакше рећи не када то кажеш заједно са петоро људи који те подржавају. Снага је у плурализму. Добро сте приметили, та два не су главне тачке у нарацији овог филма...