Стоунхенџ на Кокином брду

Скопље – Македонија се може похвалити опсерваторијом из праисторије, па дакле и потврдом да је некада била простор високоцивилизованих људи. Захваљујући открићима двојице стручњака, археолога Јовице Станковског и физичара и астронома Ђорета Ценева, мегалитска опсерваторија у Македонији нашла се на четвртом месту светских старина. Ако се зна да је Стоунхенџ први на тој листи, јасно је о каквом открићу и историјском локалитету је реч. Почетком прошле године, ову констатацију потврдила је Америчка агенција за истраживање васионе (НАСА), која је македонску мегалитску опсерваторију сврстала на четврто место по старости и значају. Такво признање овде је, и с правом, примљено еуфорично и уз констатацију да је Македонија, најзад, на некој позитивној листи у самом светском врху. Рангирање је, иначе, направљено на основу релевантних чињеница – прецизних мерења, каква су, иначе, нужна при верификацији локалитета који су означени као опсерваторије за посматрање небеских тела.

Кустос Кумановског музеја Јовица Станковски је у каменитом брдашцу на путу Куманово – Крива Паланка видео нешто више од ерозијом нагризене камене литице. И кад је 2001. године, решен да провери своју сумњу, стигао на Татићев камен, било му је јасно да природа није могла да исклеше такве камене блокове и плоче. А потврду оваквог закључка пронашао је после првог удара крампом у камениту подлогу. Из тек раскопаног камењара појавило се парче керамике, као поуздан знак да су ту некада обитавали људи.

Све иза тога је историја једног археолошког открића, која и не би имала тако ефектан завршетак да археолог Станковски себи није поставио неколико питања. Прво је било: ко би и зашто живео баш на тој каменој литици која је могла да буде све само не остатак неке грађевине за становање? Са таквом дилемом наставио је ископавање, додавши македонској археолошкој науци десетине експоната из праисторије. Прича о необичном налазишту на Татићевом камену, недалеко од Куманова, стигла је и до физичара и астронома Ђорета Ценева, руководиоца Скопског планетаријума.

Септембра 2002. године, Ценев одлази на Татићев камен и остаје затечен призором. Претпоставка археолога Станковског да је локалитет остатак примитивне опсерваторије учинила му се више него логичном. Користећи се теоријским знањем, Ценев је установио координате које су ишле у прилог и његовој тези да је Татићев камен прастара опсерваторија.  

– Ставио сам се у улогу праисторијског астронома и чврсто решио да извршим мерења како бих потврдио своју претпоставку – присећа се Ценев.

Свакодневно је посећивао локалитет и успео да одреди тачке за посматрање небеских тела, пре свега кретања Сунца и Месеца:

– Кад сам касније добијене резултате упоредио са онима до којих су 1963. године дошли физичар сер Норман Локијер и астроном Џералд Хокинс, истражујући Стоунхенџ, остао сам забезекнут. Подаци мерења на Татићевом камену су били идентични онима из Стоунхенџа. Сунчева деклинација је износила тачно 23,9 степени. Управо та мерења су потврдила да је реч о мегалитској опсерваторији.

Опсерваторија је званично названа Кокино, по оближњем Кокином брду у општини Старо Нагоричане, и недвосмислена је потврда да су наши преци градили опсерваторије. Установљено је још да се македонска мегалитска опсерваторија простире на површини од 5.000 метара квадратних, да је изграђена око 1800 година пре наше ере, односно да је стара 3.800 година. Локалитет има три позиције за посматрање небеских тела, од којих су две маркантне – за седење а једна је стајаћа. Са тих позиција и данас као и пре толико векова, а на основу изласка и заласка сунца и месеца, лако се може утврдити почетак годишњих доба.

На основу предмета ископаних прошле године утврђене су многе појединости о животу људи из непосредне близине опсерваторије. Пре свега, установљено је да је Татићев камен на Кокином брду био свето узвишење на коме су се обављали обреди и ритуали, али и место одакле су староседеоци посматрали небеска тела, а потом састављали календар животних активности.