Тесан пораз Ђоковића од Надала

Можда ће само психолози објаснити да другачије није могло ни бити у том деветом међусобном дуелу непоколебљивог Шпанца Рафаела Надала и сјајног Новака Ђоковића на шљаци. Сигурно најнезаборавнији од свих 18 окршаја великих супарника ововременог белог спорта – и по класи тениса и по његовој драми – завршен је победом шпанског аса, најбољег играча на свету, с 3:6, 7:6 (7:5), 7:6 (11:9).

Он данас у финалу у Мадриду бије битку да постане први тенисер од покретања такозване мастерс серије (1990) који је у једној години тријумфовао на сва три турнира у њој на земљаној подлози. Можда би тако била задовољена нека спортска правда да тај подвиг баш и начини играч кога су међу тениским бесмртницима прогласили краљем шљаке. Противник му је Швајцарац Роже Федерер, који је у полуфиналу савладао Аргентинца Хуана Мартина дел Потра са 6:3, 6:4.

Док је одушевљење 12.500 Надалових присталица урагански испуњавало Магичну кутију, ново тениско здање у шпанској престоници, у једној глави су се ројили жал, неверица и питање – зашто је та спортска правда тако без милости прешла преко леђа тенисера који је равноправно делио мегдан с неприкосновеним владаром шљаке више од четири часа. Зашто се шпанско чудо од играча, коме снага неће пресахнути ни у данашњем финалу, увек дочека на ноге, чак и када је Ђоковић спретан као мачка. Домаћи навијачи су све време били под стрепњом, а поклоници тениса код нас су имали чврсту веру да је, после осам пораза на шљаци, дошао час за тај девети живот.

Дуго ће непосредни гледаоци и телевизијски аудиторијум да препричавају утиске с једног од најузбудљивијих мечева у последње време. Мало су прсти обе руке да се наброје све пропале прилике и једног и другог да начине одсудни корак ка победи. Као да је нека судбина хтела да одлука падне у тај-бреку.

Ђоковићев највећи добитак у поразу и јесте тај што је дотле издржао прса у прса са Шпанцем, а то је права реткост под Надаловом игром на атомски погон. У недавним финалима мастерса на шљаци у Монте Карлу и Риму клонуо је чим је осетио да више не може да држи корак с њим. У Мадриду је непоколебљиво ишао руку под руку и задивљујуће је било гледати да у њему негде још чучи снага. У баражној паљби с обе стране мреже, у гемовима који су трајали у недоглед, Ђоковић је често излазио као победник.

У један мах, а тако је, ваљда, морало да буде, тениска арена је достигла узбуђење кориде и фудбалског стадиона. Наш најбољи тенисер је три пута имао меч-лопту, али су ноге шпанског атлете тада биле најбрже, а ударци неупоредиви. Једном је и Ђоковић спасио меч-лопту.

Гледалиште, опијено радошћу, добило је шта је и желело – Надалову победу, а Ђоковићев пораз. Центиметри су одлучили да те заслужене овације потоњи поражени не прими као победник.

Г. А.