Tesan poraz Đokovića od Nadala

Možda će samo psiholozi objasniti da drugačije nije moglo ni biti u tom devetom međusobnom duelu nepokolebljivog Španca Rafaela Nadala i sjajnog Novaka Đokovića na šljaci. Sigurno najnezaboravniji od svih 18 okršaja velikih suparnika ovovremenog belog sporta – i po klasi tenisa i po njegovoj drami – završen je pobedom španskog asa, najboljeg igrača na svetu, s 3:6, 7:6 (7:5), 7:6 (11:9).

On danas u finalu u Madridu bije bitku da postane prvi teniser od pokretanja takozvane masters serije (1990) koji je u jednoj godini trijumfovao na sva tri turnira u njoj na zemljanoj podlozi. Možda bi tako bila zadovoljena neka sportska pravda da taj podvig baš i načini igrač koga su među teniskim besmrtnicima proglasili kraljem šljake. Protivnik mu je Švajcarac Rože Federer, koji je u polufinalu savladao Argentinca Huana Martina del Potra sa 6:3, 6:4.

Dok je oduševljenje 12.500 Nadalovih pristalica uraganski ispunjavalo Magičnu kutiju, novo tenisko zdanje u španskoj prestonici, u jednoj glavi su se rojili žal, neverica i pitanje – zašto je ta sportska pravda tako bez milosti prešla preko leđa tenisera koji je ravnopravno delio megdan s neprikosnovenim vladarom šljake više od četiri časa. Zašto se špansko čudo od igrača, kome snaga neće presahnuti ni u današnjem finalu, uvek dočeka na noge, čak i kada je Đoković spretan kao mačka. Domaći navijači su sve vreme bili pod strepnjom, a poklonici tenisa kod nas su imali čvrstu veru da je, posle osam poraza na šljaci, došao čas za taj deveti život.

Dugo će neposredni gledaoci i televizijski auditorijum da prepričavaju utiske s jednog od najuzbudljivijih mečeva u poslednje vreme. Malo su prsti obe ruke da se nabroje sve propale prilike i jednog i drugog da načine odsudni korak ka pobedi. Kao da je neka sudbina htela da odluka padne u taj-breku.

Đokovićev najveći dobitak u porazu i jeste taj što je dotle izdržao prsa u prsa sa Špancem, a to je prava retkost pod Nadalovom igrom na atomski pogon. U nedavnim finalima mastersa na šljaci u Monte Karlu i Rimu klonuo je čim je osetio da više ne može da drži korak s njim. U Madridu je nepokolebljivo išao ruku pod ruku i zadivljujuće je bilo gledati da u njemu negde još čuči snaga. U baražnoj paljbi s obe strane mreže, u gemovima koji su trajali u nedogled, Đoković je često izlazio kao pobednik.

U jedan mah, a tako je, valjda, moralo da bude, teniska arena je dostigla uzbuđenje koride i fudbalskog stadiona. Naš najbolji teniser je tri puta imao meč-loptu, ali su noge španskog atlete tada bile najbrže, a udarci neuporedivi. Jednom je i Đoković spasio meč-loptu.

Gledalište, opijeno radošću, dobilo je šta je i želelo – Nadalovu pobedu, a Đokovićev poraz. Centimetri su odlučili da te zaslužene ovacije potonji poraženi ne primi kao pobednik.

G. A.