Лични податак је иметак

Иако формално и није надлежан за ту област, поверенику за слободан приступ информацијама од јавног значаја Родољубу Шабићу стизале су представке које су указивале на злоупотребе личних података и задирање у приватност. Поједини пацијенти су се жалили на покушаје да на њиховим здравственим легитимацијама буду видна обележја да су заражени ХИВ-ом. Шабић наводи и друге примере.
– У разним комерцијалним понудама, као што су оне за осигурање стана које добијате на кућну адресу, наводе се и величина стана и други подаци које нисте дали ономе ко вам осигурање нуди, што јасно указује да су искоришћени подаци похрањени код државних органа, полиције, пореске службе, а које сте дали у неку сасвим другу сврху. Мислим да нисмо ни свесни димензија овог проблема – каже Шабић.

Иако је стручна јавност одавно указивала на потребу да се донесе савремен закон о заштити података о личности, на његовој изради се активније ради тек последњих месеци. Убрзавању је допринела и чињеница да је овакав закон заправо један од услова да се Србија приближи безвизном режиму, односно белој Шенгенској листи.

– У Европи је стандард да такав закон мора да постоји и није ствар добре воље државе хоће ли га имати или неће. Подаци који се односе на личност, као што су име, част, здравље, телесни интегритет, представљају лично добро. И као што некоме може бити повређен углед или здравље, може бити угрожено и ово лично добро. Будући закон обезбеђује да појединац постане господар података о себи, дакле субјекат, а не као до сада  само објекат на кога се податак односи – објашњава професор др Владимир Водинелић, професор права и један од чланова радне групе која је сачинила нацрт будућег прописа.

Оваквим законом грађани добијају могућност и да се да се супротставе манипулацијама, стекну увид ко и са каквим намерама обрађује податке, да обезбеде да прикупљене информације буду истините и потпуне, јер у противном "стварају некомплетну слику о нама и могу бити опасне". Биће могуће да се застарели подаци ажурирају, нетачни избришу, а лице на које се подаци односе имаће контролу шта се дешава у свим фазама с прикупљеним материјалом. Закон ће да заштити неких петнаестак интереса појединца који се односе на личне податке.

Податак о личности заправо је свака информација која се односи на појединца без обзира на то да ли је записана на папиру, траци, филму. Такве информације о себи дајемо свакодневно на банкарским или општинским шалтерима, у туристичким агенцијама, трговини и на низу других пунктова. У том обиљу, закон наводи и "нарочито осетљиве податке".

– Подаци који се само изузетно и под строгим условима могу обрађивати јесу они о националној припадности, верском или политичком уверењу, сексуалном опредељењу, синдикалној припадности, кривичном кажњавању, о томе да ли је неко био жртва насиља или корисник социјалне помоћи. Реч је о интимним подацима који у принципу не би требало да буду доступни другима. Наравно, ни њихова обрада не може се искључити у свакој прилици, али је за то потребан пристанак онога на кога се односе, а обрађивач мора да обезбеди све мере заштите. Када се за потребе статистике утврђује колико у некој средини има ХИВ заражених, таквим особама мора бити обезбеђена анонимност, однос такав осетљив податак не сме бити доведен у везу с конкретном особом – наводи Водинелић неке од предности будућег закона.

Судови, полиција, разни државни органи и организације са јавним овлашћењима могу да обрађују податке и без пристанка "власника", јер је, по природи њиховог посла, ту реч о општем интересу.

И важећи закон о заштити личних података из 1998. године, без обзира на недостатке, пружао је могућност елементарне заштите, али није примењиван.

– Реч је о неискоришћеном пропису, јер готово после деценије ниједан грађанин није искористио могућност да се позове на његове одредбе. Јавност као да није била свесна опасности од неконтролисане обраде података. Будући закон грађанима пружа велику подршку, јер се повереник установљава као самосталан орган, независан од других органа власти. Без таквог органа грађани би били у лошијем положају, јер би морали сами, без ичије помоћи, да се боре за остварење својих права. Поред осталог, повереник може да донесе обавезујућу одлуку у духу овог закона којом ће наложити суду, Скупштини, председнику Републике, министарству, полицији или неком другом шта мора да уради да би грађанин остварио своје право на лични податак – каже Водинелић.

Предложено је да надзор и у овој области обавља повереник за информације од јавног значаја. Уколико би постојала два органа, сматра Шабић, били би у латентном сукобу, јер један брани интерес јавности да зна, а други – право на приватност. Словенија је својевремено имала два одвојена тела, али су, управо због тог сукоба, променили закон и сада за обе области брине један повереник, који тренутно има много више посла у заштити личних података него у приступу јавним информацијама.