Амбуље смећа на Дорћолу

Радим у ,,Зеленилу“ већ 15 година, од тога седам година овде на Бежанији, у близини аутопута. Радим као вртлар, сређујем живу ограду, косим, орезујем руже, али и чистим простор око хотела ,,Национал“. Сваких четири-пет дана морам да потерам колица да однесем празне флаше и отпатке до контејнера. Људи зауставе возило, доручкују и оставе све како је и било. Ни у кесе не ставе све те папире и амбалажу од јогурта. кад пролазе аутопутем, из возила бацају празне флаше. Радили бисмо друге послове, косили, орезивали, али не можемо јер прво треба однети смеће.

Још већи проблем су депоније. Има овде једна у близини болнице ,,Бежанијска коса“. Пут је пресечен због великог цевовода, али камиони имају прилаз. И избацују шут. Ту је лепа шума, али њима је битно да се ослободе терета што пре, да не троше време и гориво, него да дођу више пута у току дана.

Кад следећи камионџија види да је онај пре њега на неком месту оставио отпад, онда је њему лакше – смеће је већ ту, овај нови само повећа гомилу.

Гледајући терен у пролазу можете много да сазнате о људима који ту живе. Радио сам осам година на Дорћолу и око Калемегдана. На дрвећу које је ,,Зеленило“ посадило – липе, брезе и остало – налазили смо пуно кеса. Празних или са смећем. Из нових зграда бацају кесе на зелене површине за које смо ми задужени. Тамо сам орезивао живу ограду, али најпре смо морали да покупимо све кесе около. Сећам се да смо извлачили по неколико стотина кеса. По неколико амбуља, оних великих џакова од јуте, напунимо за два-три дана на Дорћолу.

Исто тако, сад на Бежанији нас дванаесторо уређујемо овај простор и видимо колико је немарности у насељима.

Неки кажу да су наши људи чисти на свом поседу, а да прљају тамо где је ,,ничије“. Има у томе истине, јер у селима је испред сваке куће чисто. Нико неће да му комшија замери због смећа. А овде је велика урбана средина коју људи друкчије доживљавају него ону у малим местима. искрено да кажем, ја сам раније док сам био млађи добијао позиве да преко викенда уредим понеко двориште и наилазио сам на честите домаћине, а и на оне друге код којих смеће стоји по месец дана. одем, орежем руже, па онда за месец дана поново, а гомила смећа стоји и даље.

Ружно је и оно што се мени дешава, кад понедељком и петком око ,,Национала“ очистим терен. Очистим ујутру све флаше, кесе, а онда по подне кад аутобусом идем у град видим на истом месту ново смеће. Видим после неколико сати да је мој труд био узалудан.

Било би лепо да на градским телевизијама одвоје по пет минута за екологију, да сликају дивље депоније, да људи виде шта се све ради. верујем да ће бити и кажњавања. На Западу и за пикавац кажњавају, мораће и код нас ако не иде друкчије.

Вртлар у ,,Зеленилу“ Београд