Ново царево одело

Кан – Теку узбудљиви кански дани, догађаји један другог стижу и престижу, светска економска криза у Кану се не осећа, у току је исцрпљујућа психолошка игра филмских продаваца и купаца. Први би да зараде много, други – да потроше мало, али у сваком случају сви би да профитирају од филмова који светску премијеру имају на овом најзначајнијем светском филмском фестивалу.

О профиту, али на сасвим другачији начин, размишља и легендарни амерички редитељ Мартин Скорсезе који је поново у Кану у својој „самарићанској мисији”. Публици и филмским професионалцима показао је, и лично представио рестаурирану копију филма „Црвене ципеле” Мајкла Пауела, као још један филм спасен од пропасти захваљујући Скорсезеовој Фондацији светског филма. Мисија очувања и конзервирања светског филмског блага Скорсезеова је опсесија већ дуги низ година. Процес рестаурације копија је дуг, неизвестан и веома скуп, Скорсезе је стално у потрази за донаторима али му је пошло за руком да пронађе саборце међу колегама редитељима из целог света и да, из године у годину, конзервира све већи број филмова. Акција за историју!

Благодети нових филмских технологија конзумирају сви филмови у главном такмичарском програму у којем је виђен и изврстан француски филм „Поророк” Жака Одијара, који за сада води на критичарским листама. Реч је о тврдокорном крими-филму, насилној затворској драми којом доминира лик Малика (изврсна улога деветнаестогодишњег Тахира Рахима) – младог и, у почетку, неспретног и несмотреног затворског станара који ће постати најопаснији играч и главни пророк у „свом селу”. Одијаров филм је убедљив, жанровски чист, са снажном позадином друштвеног реализма, циничним ауторским ставом и естетиком клаустрофобичног лавиринта.

У сферама криминала, психотичних убица и подмитљиве полиције креће се и хорор прича филипинског филма „Крвопролиће” Бриљантеа Мендозе. Филипински редитељ се и прошле године у Кану такмичио, тада са порнографским филмом „Сервис”, изграђеном баш као и „Крвопролиће” на двострукој моралности – апсолутној и релативној, варљиво сведеној естетици, преекспонираној фотографији и реалистичној глуми.

Из акционе мајсторске радионице хонконшког ветерана Џонија Тоа, овог пута је изашао филм „Освета”, снимљен у Макау и Хонконгу у копродукцији са Французима. Легендарни То је од Француза увезао „француског Елвиса Прислија” – музичку звезду и глумца Џонија Холидеја, глумицу Силви Тесту и монтажера, а све остало је домаће – његови верни сарадници, глумци Ченг Сиу Фаи и Симон Јам, који су играли и у његовим претходним филмовима. Бриљантно снимљене сцене акције, по дану, месечини, киши, на отвореном и у затвореном простору, очекивано су „а ла То”. Дакле, све је већ виђено, али је мајстору и овог пута пошло за руком да буде свеж и узбудљив. Џони Холидеј је права „фаца” за улогу париског пензионисаног плаћеног убице који у Хонконг стиже како би се осветио за смрт породице своје кћерке. Редитељ не крије да је улогу наменио Алену Делону, али да је овај одбио сценарио. Када су му Французи као замену понудили Холидеја, није баш био сигуран да зна о коме је реч, но када га је први пут срео, „Холидејева личност је испунила целу собу”. „Освета” је од оне врсте филмова које ће публика радо гледати у биоскопима, али му је у Кану, објективно, било примереније место ван конкуренције.

У програму „Известан поглед” данас светску премијеру има и руски спектакл „Цар”, нови филм Павела Лунгина („Острво”). Прича из 16. века, из времена пољске инвазије на Русију, о Ивану IV знаном као Иван Грозни који је себе сматрао поседником Божје воље, претвара се у политички и духовни дуел у Лунгиновљевом епском филму у којем главну улогу поново тумачи Пјотр Мамонов (улога свештеника у „Острву”)...  

----------------------------------------------------

Стиже „Антихрист”

Нико не уме да тако узбурка Кан као вишеструки лауреат, дански редитељ Ларс фон Трир. Вечерас је светска премијера његовог „Антихриста”, теолошки провокативног филма чију је природу „креирао сам ђаво”. Од фон Трира гледаоцима стиже и ауторова исповест о томе како је пре две године патио од тешке депресије, да му се чинило да је све бесмислено и  неважно, да је писао овај сценарио као неку врсту радне терапије, ослобођен логике и драмског промишљања. „Један Стриндбергов период у каријери називају `кризом пакла`. Можда је `Антихрист` моја `криза пакла`, моје орођење са Стриндбергом?”, исповеда се фон Трир.