Дете и пас као ривали за наклоност

АЗУБА – Коме су потребна деца кад и штене може да обезбеди слично емотивно искуство?

Послеиграња са љубимцима, власници паса доживљавају праву ерупцију хормона који регулише и одређује негу беба – да не говоримо о кључној улози овог хормона у романтичној љубави и пријатељству, показала су најновија истраживања.

Од милоште назван „хемикалијом загрљаја и мажења”, али и „љубавном дрогом”, установљено је да хормон окситоцин ублажава стрес, представља оружје у борби против депресије и гаји поверење у људе.

Истраживања на вуковима, мишевима и пацовима такође су указала на улогу окситоцина у учвршћивању веза између различитих полова и друштвеног памћења и сећања.

Због тога су се јапански биолози Михо Нагасава и Такефуми Кикусуи, професори на Азуба Универзитету, запитали да ли друштвени контакт између две различите биолошке врсте такође може у њима да повећа ниво окситоцина.

„Михо и ја смо велики љубитељи паса и осећамо да се нешто у нашем организму мења кад нас нетремице нежно посматрају наши пси”, изјавио је Кикусуи часопису „Њу сајентист”.

Двојица научника ангажовали су 55 власника и њихових љубимаца за својеврсну лабораторијску „игру”.

Власници су на анализу дали свој урин,а затим су се 30 минута играли са својим псима.

Затим је следила нова анализа урина.

У оквиру другог тестирања, неки од власника паса седели су у соби са својим псима,али су замољени да по сваку цену избегавају погледе својих паса.

Затим су сарадници професора Кикусујиа направили видео снимак ове „сесије” и мерили колико дуго је пас фиксирао свог власника.

На основу анализе, истраживачи су раздвојили парове којима је дозвољено да се играју у две групе: на „дуго фиксирајуће”, којима су, у току огледа, очи држане повезане просечно око 2.5 минута, и „кратко фиксирајуће” којима је дозвољено да успоставе контакт очима краће од 45 секунди.

Установили су да је овакво груписање донело промене у нивоу окситоцина код власника. Код учесника којима је било дозвољено да успоставе дужи контакт очима са својим љубимцима, ниво окситоцина у току огледа повећан је у просеку за више од 20 одсто.

Међутим, код власника у другој контролној групи, који су избегавали да се сусретну са погледима својих љубимаца, ниво окситоцина је осетно опао.

Кикусуи је уверен да је контакт погледом значајан у јачању везе између власника и пса. „Дуго фиксирајући” власници оценили су свој однос са псом као „изузетно задовољавајућим” за разлику од „кратко фиксирајућих” власника.

Па чак и кад су замољени да избегну контакт погледом са псом у току контролне сесије, код ових власника забележен је благ пораст окситоцина.

Присуством „хемикалије мажења” може се објаснити зашто играње са псом може побољшати расположење и чак ублажити симпотме анксиозноисти и депресије – тврди Кикусуи.

Двојица научника изнели су претпоставку да је окситоцин могао одиграти кључну улогу у припитомљавању вукова и њихово претварање у домаће псе пре око 15.000 година.

„Можда су у току процеса еволуције, људи и пси почели да деле исте друштвене улоге – као што су контакт погледом и гестиукулација. Управо због тога пси се лако и брзо прилагођавају људском дсруштву” – уверен је Кикусуи.

Једно раније истраживање показало је да особе којима је појачано дејство окситоцина гледају право у очи личностима на форографијама – много дуже и чешће него особе којима је дат плацебо.

Ипак, Клајв Вини, професор психологије на Универзитету Флорида у Гејнсевилу, доста је скептичан кад је реч о тврдњи да је ослобођени окситоцин играо знајну улогу у припитомљавању паса.

„Генетски докази показују да су се вукови претворили у псе хиљадама година пре него што је замисливо да је човек у том преобраћању имао било какву улогу” - уверен је професор Вини.

Било како било, Вини не пориче могућност да се окситоцином може објаснити зашто су неки људи приврженији псима-љубимцима него породици.

„Зато се и могло догодити да су неке екстравагантне остареле даме своја имања и сав новац остављале кућним љубимцима уместо унуцима” – упозорио је он у устручној анализи под насловом „Хормони и понашање”.