Партијски црвени картони

Кршење програма и статута странке, наношење штете угледу и интересима странке, јавно изношење унутарстраначких несугласица најчешћи су разлози због којих поједини чланови бивају искључени из партија. Када се ове формулације преведу на језик свакодневног политичког живота, греси чланова су оснивање фракција у странци, улазак у коалицију са погрешним политичким партнером, критика и неслагање са руководством, (не)гласање за одређене законе... Из евиденције чланства брисани су министри, посланици, одборници, локални функционери...
После два захтева чланства да се из редова Демократске странке Србије искључи Дејан Микавица, бивши председник распуштеног новосадског одбора странке, то се недавно и догодило.

Такав је био и исход дисциплинског поступка који се водио против другог члана ове странке Милоја Јаковљевића, директора новосадског СПЕНС-а. Ових дана се и Г17 плус одрекао Ђорђа Ђокића, директора Ветеринарске станице Београд, због непоштовања партијског програма о заштити животне средине. Искључења нису заобишла ни нове парламентарне странке попут Уније Рома Србије, која је прошлог месеца лишила чланства четворицу функционера. Они су претходно, на ванредној седници Скупштине странке, сменили председника Рајка Ђурића, оптужујући га за "апсолутизам и новчане махинације".

Избацивање из странке стара је мера за којом посеже руководство да би казнило непослушне. Тако су посланици Г17 плус Весна Лалић и Совраније Чоњагић искључени прошле године јер су, како је објашњено, прекршили програм странке и личне интересе ставили изнад државних. Црвени картон је заправо био једини начин да им се одузму мандати због тога што нису гласали за закон о буџету. Ова странка је пре две године из својих редова избацила министра одбране Првослава Давинића после афере о набавци војне опреме од предузећа "Миле Драгић".

ДСС је 2005. године избрисао из чланства Раду Маринкова, заменика председника Скупштине града Новог Сада, јер је "у више наврата прекршио одредбе страначког статута", односно што је упркос одлуци највиших страначких органа ступио у коалицију са СРС- на градском нивоу.

Највећи број искључења у Демократској странци догодио се крајем 2004. године и почео је избацивањем Чедомира Јовановића, некада потпредседника странке, а затим и његових бројних следбеника не само у Београду него и у другим градовима. Јовановића је новобеоградски ДС избрисао из евиденције јер је "својим поступцима повредио Статут и нанео штету угледу и интересима странке". Он је страначку дисциплину повредио и оснивањем Либерално-демократске фракције унутар ДС што је и био прави разлог искључења. Из чланства је тада избрисано и име Бранислава Лечића, министра културе у влади ДОС-а. Но, и он и други прогнани из ДС-а, али и из СПС-а, могу да се после истека одређеног времена поново учлане, јер статути ових партија пружају и другу шансу.

У постпетооктобарском политичком животу једно од масовнијих искључења из СПО било је брисање из евиденције осморице републичких и једног посланика државне заједнице СЦГ 2005. године, међу којима су била двојица потпредседника странке, Верољуб Стевановић и Војислав Михајловић, и петорица чланова Главног одбора. Они су се претходно одметнули од странке која је због тога захтевала да врате мандате (упркос одлуци Уставног суда Србије из 2003. године према којој су посланици власници мандата), а једини начин за то било је искључење.

Странка бившег шефа дипломатије Вука Драшковића искључивала је и оне који су тврдили да никада нису били њени чланови. Такав је случај Александра Влаховића, министра за привреду и приватизацију у влади ДОС-а, којег се СПО одрекао под изговором да је његово министровање супротно програму странке. Влаховић је тада, 2001. године, демантовао наводе СПО о свом чланству у тој партији.

Када су после петооктобарских промена 2000. године бројни чланови дотад владајућих партија ЈУЛ-а и СПС-а после чекања у реду ставили у џеп чланске карте странака Демократске опозиције Србије, истовремено су добили црвени картон својих претходних партија. Иако су медији извештавали о истеривању из ЈУЛ-а, имена искључених остала су непозната јавности.

Највише реакција у СПС-у изазвало је искључење Бранислава Ивковића 2002. године којег су партијске колеге избрисале из евиденције због деловања супротног статуту и програму и покушаја да формира фракцију "уз подршку ДОС-а који је преко њега желео коначно да разбије социјалисте", али и да је "јуловски кадар". Сам Ивковић који је потом основао Социјалистичку народну странку, тумачио је своје избацивање из СПС-а као покушај спречавања његове кандидатуре на председничким изборима.

Милана Милутиновића, бившег председника Србије, од искључења је спасила оптужница Хашког трибунала, јер је став СПС-а био да не лишава чланства оптужене пред овим судом. Ипак, из чланства социјалиста обрисано је име некадашњег председника Скупштине Србије и директора "Југопетрола" Драгана Томића због тога што је "странку оставио у великим дуговима".

У медијима се недавно спекулисало и да Војислав Шешељ тражи искључење из СРС Маје Гојковић, градоначелнице Новог Сада, али су радикали то демантовали.