Статут на општу корист

У суботу, 25. октобра 2008. на страни 7. дневног листа „Политика”, објављено је отворено писмо групе грађана поводом нацрта статута Аутономне покрајине Војводине у коме су изразили низ оцена и упозорења јавности Србије по којима Статут АПВ и његово евентуално усвајање – представљају опасност по државност и суверенитет Србије.

У четвртак, 4. фебруара 2009. медији су обавестили јавност да је Свети архијерејски синод СПЦ упутио резолутни захтев скупштини и властима Републике Србије да се спречи усвајање Статута Војводине.

Полазећи од једнаког права грађана да слободно изражавају своје ставове и уверења, желимо да подржимо и укажемо на легитимно, уставно право грађана и демократски изабраних институција Војводине да, у складу са Уставом и законима Србије, изаберу институције и механизме који ће им обезбедити већу економску ефикасност и остварење социјалне правде.

Сви грађани Србије имају неотуђиво право на живот, слободу и тежњу за срећом. Они имају право да остварују те своје циљеве, а не да као у нама блиској прошлости – буду средство за остварење туђих циљева. Држава има обавезу да заштити та права под условом да то не утиче на иста права других.

Грађани Војводине желе да добровољно сарађују да би ефикасније организовали економске и друге друштвене активности у остваривању својих циљева и у ту сврху користе своје Уставом загарантовано право. Остварење тог права подразумева и одговарајуће институционалне форме које ће бити Статутом дефинисане на начин који њима одговара, а другима не наноси штету. Напротив – војвођански привредни, друштвени, културни и укупно цивилизацијски допринос Србији био је и биће много већи него што би Статутом био супротстављен интересима других грађана Србије.

Тиме Војводина даје огроман и конкретан допринос отпочињању процеса демократизације и децентрализације српског друштва и привреде и може представљати добар пример да и други делови Србије могу, у складу са интересима и потребама грађана који тамо живе, да на истим принципима добровољности и сагласности воља, формирају своје регионално одрживе институције и механизме сарадње. Осим Војводине, Београд је такође добар пример.

Још су нам у свежем сећању све последице уставних решења којима су централизоване институције (државне, национално-академске, медијске) у име (а без стварне сагласности) већине грађана Србије тако „штитиле” националне интересе да је у једном тренутку био доведен у питање и физички опстанак нације.

Бржи и ефикаснији развој, стварање нове додатне вредности у свим другим крајевима Србије не сме да буде привилегија и право неколицине одабраних институција и појединаца централистички управљане Србије, већ једино и искључиво право грађана у локалним заједницама да се добровољно, спонтано у циљу ефикасног коришћења свих својих ресурса слободно удружују и стварају нове регионалне заједнице које ће уређивати сходно својим потребама а у складу са Уставом и законима у остварењу коначног циља – бољег живота и за живот грађана пожељне Србије.

Александар Н. Денда, Александар Бауцал, Јуриј Бајец, ВеснаБјеговић, Ненад Челаревић, Снежана Ђорђевић, Владимир Козбашић, Јасминка Милошевић, Александра Кнез-Милојковић, Мирослав Прокопијевић, Драган Рогановић, Срећко Секељић, Србијанка Турајлић, Весна Ракић-Водинелић, Мирко Мандић