Statut na opštu korist

U subotu, 25. oktobra 2008. na strani 7. dnevnog lista „Politika”, objavljeno je otvoreno pismo grupe građana povodom nacrta statuta Autonomne pokrajine Vojvodine u kome su izrazili niz ocena i upozorenja javnosti Srbije po kojima Statut APV i njegovo eventualno usvajanje – predstavljaju opasnost po državnost i suverenitet Srbije.

U četvrtak, 4. februara 2009. mediji su obavestili javnost da je Sveti arhijerejski sinod SPC uputio rezolutni zahtev skupštini i vlastima Republike Srbije da se spreči usvajanje Statuta Vojvodine.

Polazeći od jednakog prava građana da slobodno izražavaju svoje stavove i uverenja, želimo da podržimo i ukažemo na legitimno, ustavno pravo građana i demokratski izabranih institucija Vojvodine da, u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, izaberu institucije i mehanizme koji će im obezbediti veću ekonomsku efikasnost i ostvarenje socijalne pravde.

Svi građani Srbije imaju neotuđivo pravo na život, slobodu i težnju za srećom. Oni imaju pravo da ostvaruju te svoje ciljeve, a ne da kao u nama bliskoj prošlosti – budu sredstvo za ostvarenje tuđih ciljeva. Država ima obavezu da zaštiti ta prava pod uslovom da to ne utiče na ista prava drugih.

Građani Vojvodine žele da dobrovoljno sarađuju da bi efikasnije organizovali ekonomske i druge društvene aktivnosti u ostvarivanju svojih ciljeva i u tu svrhu koriste svoje Ustavom zagarantovano pravo. Ostvarenje tog prava podrazumeva i odgovarajuće institucionalne forme koje će biti Statutom definisane na način koji njima odgovara, a drugima ne nanosi štetu. Naprotiv – vojvođanski privredni, društveni, kulturni i ukupno civilizacijski doprinos Srbiji bio je i biće mnogo veći nego što bi Statutom bio suprotstavljen interesima drugih građana Srbije.

Time Vojvodina daje ogroman i konkretan doprinos otpočinjanju procesa demokratizacije i decentralizacije srpskog društva i privrede i može predstavljati dobar primer da i drugi delovi Srbije mogu, u skladu sa interesima i potrebama građana koji tamo žive, da na istim principima dobrovoljnosti i saglasnosti volja, formiraju svoje regionalno održive institucije i mehanizme saradnje. Osim Vojvodine, Beograd je takođe dobar primer.

Još su nam u svežem sećanju sve posledice ustavnih rešenja kojima su centralizovane institucije (državne, nacionalno-akademske, medijske) u ime (a bez stvarne saglasnosti) većine građana Srbije tako „štitile” nacionalne interese da je u jednom trenutku bio doveden u pitanje i fizički opstanak nacije.

Brži i efikasniji razvoj, stvaranje nove dodatne vrednosti u svim drugim krajevima Srbije ne sme da bude privilegija i pravo nekolicine odabranih institucija i pojedinaca centralistički upravljane Srbije, već jedino i isključivo pravo građana u lokalnim zajednicama da se dobrovoljno, spontano u cilju efikasnog korišćenja svih svojih resursa slobodno udružuju i stvaraju nove regionalne zajednice koje će uređivati shodno svojim potrebama a u skladu sa Ustavom i zakonima u ostvarenju konačnog cilja – boljeg života i za život građana poželjne Srbije.

Aleksandar N. Denda, Aleksandar Baucal, Jurij Bajec, VesnaBjegović, Nenad Čelarević, Snežana Đorđević, Vladimir Kozbašić, Jasminka Milošević, Aleksandra Knez-Milojković, Miroslav Prokopijević, Dragan Roganović, Srećko Sekeljić, Srbijanka Turajlić, Vesna Rakić-Vodinelić, Mirko Mandić