Јушченко брише симболе стаљинизма

Украјинци су се протеклог викенда за тренутак посветила успомени на све оне своје сународнике који су пали као жртве некадашњег стаљинистичког режима. У знак поштовања према преминулима, у близини Кијева, на месту где је совјетска тајна полиција у периоду од 1937. до 1941. убила и спалила тела више десетина хиљада особа, одржан је скуп уз учешће највиших државних функционера.

Обраћајући се окупљенима, украјински председник Виктор Јушченко је устврдио: „Украјина је дужна да се коначно очисти од симбола режима који је уништио милионе невиних живота – то није део наше историје, како неки цинично казују. То је део комунистичког система...“ Председник је овом приликом нашао за сходно и да се „похвали“: „Током 2007–2008. у Украјини је демонтирано више од 400 споменика посвећених личностима из комунистичког режима, организаторима велике глади, политичких репресија 1937–1941. Промењено је више од 3.000 географских назива који су носили имена тих људи...“

Историја као оружје

Не треба спорити Јушченкову жељу да на чистац истера грехе некадашњег стаљинистичког режима. Али тврдити да они нису део и украјинске прошлости теза је која, дефинитивно, не држи воду. Управо стога, како наводе коментатори, стиче се утисак да Јушченко своје одлучно ограђивање од периода стаљинизма не чини зарад историјске истине него са јасном намером да, играјући на карту национализма и русофобије, обезбеди поене прикладне за неке данашње политичке обрачуне. Није, наиме, тајна да су позиције председника у тој мери уздрмане да он, практично, више и не може да рачуна да ће на предстојећим изборима (јануара 2010) обезбедити други мандат.

Третирање историје као оружја у политичкој борби није непозната тактика и примењивано је у многим постсоцијалистичким државама, посебно у периодима транзиције, када је грађанима требало скренути пажњу са свакодневних егзистенцијалних проблема. Међутим, Јушченково отворено играње на карту украјинских националиста из времена Другог светског рата и супротстављање њиховог деловања деловању структура Стаљиновог режима изазива прилично неугодна осећања. Као да шеф украјинске државе расветљава један део прошлости да би замаглио други.

Председник прећуткује да су у совјетској Украјини, поред већ наведених стаљинистичких, постојале и неке друге снаге које су се, такође са непримереном суровошћу, обрачунавале са недужним становништвом. Мисли се, пре свега, на злочиначко деловање припадника украјинских националистичких групација које су се бориле на страни нацистичке Немачке а против тадашње совјетске државе, па самим тим и против – Украјинаца. Али и против других народа, посебно руског, пољског, словачког...

Канадски историчар Виктор Вартоломејевич Полишћук (1925–2008), рођен у Волињској области (пред рат под пољском управом, и са око 16 одсто пољског становништва), чију су породицу совјетске власти 1939. протерале у Северни Казахстан, по повратку у родни крај после Великог отаџбинског рата, суочио се са добронамерним али непријатним саветом: „Никоме не причај да си Украјинац и говори искључиво пољски.“ Поразило га је и то што су сви његови рођаци преузели пољска имена и презимена. Објаснили су му да овде Украјинце памте по великом злу. Наиме, Украјинска устаничка армија (УПА) извршила је између 1942. и 1945. прави покољ над локалним становништвом. Само 11. јула 1943. одреди УПА напали су 167 пољских села од којих је 99 у потпуности уништено, а десетине хиљада људи отерано у смрт. Виктор Јушченко се лично заложио да се припадницима УПА додели статус бораца за слободу Украјине.

Недоследност у осуди

Недоследност украјинског председника изазвала је подозрење и недавно (28. фебруара), приликом обележавања 65 година од трагедије у селу Гута Пенјацка, где је 1944. у само једном дану побијено између 600 и 1.000 особа, углавном жена и деце, док су све куће претворене у ломаче. Мада су украјински националисти упорно одбијали да признају учешће јединица УПА у тој трагедији, испоставило се да су управо они за Немце обавили прљави посао.

Јушченко је, међутим, и овај злочин ставио у контекст „сукоба два тоталитарна режима – нацистичке Немачке и стаљинистичког Совјетског Савеза”. Проблематично је то што под „стаљинистичким Совјетским Савезом” Јушченко подразумева искључиво Русију, без Украјине. А подсетимо, велики број украјинских националиста добровољно се током Другог светског рата ставио у службу нациста. Наведимо само као пример заклетву коју су морали да дају сви они који су приступали украјинској СС дивизији „Гличина“: „Заклињем се теби, Адолфе Хитлеру, као фиреру и канцелару немачког рајха, на верност и храброст. Клањам ти се и бићу ти покоран до смрти.”

Жртвама украјинских националиста тешко да би било лакше да знају да су страдали од руке својих земљака, а не од руке Немаца или стаљиниста.