БУБЊЕВИ РАТА

Не, не пишем под овим насловом о Александру Симићу. Он је премијеров саветник за ратне трубе, а не за бубњеве. Док тамо по свету и овде по Србији морам да слушам ехо Симићевог пуцња у нашу ногу, размишљам само колико је његова изјава колосална штета уколико се Србија избори за наставак неких преговора о Косову и Метохији. Али нека о Симићу размишљају они који су га поставили у преговарачки тим, они који се од њега не ограђују и они који га толеришу. Бавим се необичним димним сигналима који су се појавили над хоризонтом једног могућег фронта. Док бубњеви рата ударају у добро познатом ирачком ритму "шокирај и застраши", америчке обавештајне агенције саопштиле су у заједничком извештају да Иран последње четири године не развија програм нуклеарног наоружања. Џорџ В. Буш мора да се загрцнуо и без оне чувене переце. Дик Чејни је добио лаку тахикардију.

Драматична разлика од онога што би председник и потпредседник желели да чују и онога што су од својих 007 чули – резултат је колико прикупљања података о Ирану, али и радикалне промене начина на који обавештајци анализирају добијене информације.

Поучени дебаклом о никад доказаном нуклеарном програму Ирака, који је био званични повод рата, обавештајни кругови били су овога пута обавезни не само да саопште све што знају, већ и да јасно кажу шта не знају. "Не знамо" је постао нови технички појам Националне обавештајне процене.

Буш и Чејни ће после брифинга морати да размисле о неком новом сценарију обрачуна са "силом зла". Бела кућа више није у досадашњој позицији да рутински критикује, притиска и прети Ирану.

Сада су њихове обавештајне агенције јасно саопштиле: "Не знамо да ли (Иран) у овом тренутку намерава да развија нуклеарна оружја." Све је у директној супротности са проценама од пре две године када се тврдило да је Техеран "одлучан" да добије сопствену атомску бомбу.

Америчка тврђења подсећала су на обавештајни фијаско око Ирака. Требало је извршити припрему терена. Пласирање проблематичних података коинцидирало је са појачањем опште тензије. Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) саопштила је убрзо да Иран одбија ултиматум Савета безбедности УН да замрзне своје нуклеарне активности.

Извештај је покренуо дебату о пооштравању санкција Техерану и отворио могућност америчке војне акције. Наравно да се у оку овог иранског циклона налазила оптужба – коју је ширио Вашингтон – да Иран тајно покушава да произведе атомску бомбу.

Истражитељи ИАЕА никако нису успевали да потврде податке које су добијали од ЦИА. Колико почетком године, испоставило се да су "факта" о иранском нуклеарном програму које америчке агенције достављају инспекторима УН веома проблематична.

Многи су се присетили једне посебно индикативне епизоде која се тиче наводних планова за производњу нуклеарне бојеве главе. ЦИА је тврдила да је план пронађен у украденом лаптопу који им је проследио њихов човек у Ирану. Јула 2005. амерички обавештајци доставили су штампане верзије планова званичницима ИАЕА. Тадашња процена је била да је евиденција довољна за кретање у конфронтацију са Ираном.

Техеран је тврдио да се ради о фалсификату понављајући да нема војне нуклеарне планове, али да има право на нуклеарну енергију у мирољубиве сврхе. Иран је одбио да суспендује програме обогаћивања уранијума, па су, под притиском САД и без обзира на различите степене резервисаности у свету, Ирану заведене санкције УН.

Бринући се више за сопствену него за ионако озбиљно окрњену председникову репутацију, амерички обавештајци одлучили су се да промене причу. Ова нова сасвим је блиска проценама ИАЕА и Европљана.

Шта сада? Чак и уколико демократе које контролишу Конгрес заиста не мисле да Бушу потпишу бланко чекове за рат у Ираку, 2008. година је година избора и многи ће критике Ирана користити за себе. Сценарио засад не одступа од скрипта.

Најава "изненађења" у форми некакве америчке војне интервенције против Ирана, могућа тамо негде после марта, могла би да представља повод слављу републиканцима и да подели демократе. Акција већ има и своје име Tirannt – Тheatre Iran Near Term, Театар Иран близу (изборног) термина. Тврде да почива на конвенционалним ударима који би требало да подсете на кампању "шокирај и застраши" употребљену у Ираку марта 2003. Војни планери у Вашингтону верују да нема потребе за употребом нуклеарног оружја против иранских нуклеарних постројења смештених дубоко под земљом.

Објавом Националне обавештајне процене несумњиво је задат удар Бушовим намерама. У случају Ирака, многи су сумњали у ваљаност доказа против режима у Багдаду, али евиденција о фабрикованим поводима инвазије стигла је касније. У случају Ирана, она не само да је јавно публикована, већ потиче из релевантних америчких извора.

Како правдати напад?  Како убедити Европљане који су годинама наклоњенији преговорима са Техераном него рату? Како очекивати да ће Русија и Кина бити спремне на појачавање притиска на Иран?

Буш и Чејни упорно понављају да Иран жели нуклеарну бомбу. Станар Беле куће је колико у октобру драматично изјавио да Иран може да буде повод трећег светског рата. Обратите пажњу: у октобру, у тренутку када је већ прочитао процену својих обавештајних агенција.

Бивши државни секретар Џејмс Бејкер својевремено је констатовао да је на Блиском истоку све повезано, чиме је опасније. Ирак није само Ирак. Тицао се и Ирана. Као што је израелски напад на хезболахе на југу Либана више имао за циљ да утврди ефекте америчких бомби за уништавање бункера у вези са Ираном, него судбином двојице отетих израелских војника или "лекције" хезболасима.

Напад на Иран? Свакако не. Чак и Буш ваљда увиђа да би, уз пакао Ирака, напад на Иран био крунски доказ нереалности, ароганције и чисте глупости. Али, Буш је човек свеколиких могућности. Ништа код њега није искључено. Оно што јесте то је да би такву акцију некоме могао да прода као превентиву због нуклеарног наоружавања Ирана. Његови обавештајци сада су му ускратили тај аргумент.