Чувар блага

Дичан као бор, вели народ за стаситог момка. А згодну девојку, опет, похвали да је „вита као јела”. Ипак, храст је храст. За Србе – свето дрво...

Гранат и мрачан, усамљен и горостасан стоји стари храст изнад малог шумадијског села. Безброј је пута у њега опалила муња, многи су путници поред њега прошли и силне војске ту таборовале. Он памти што нико не може ни да замисли. „Таковски грм”, под којим је подигнут Други устанак против Турака, заправо беше храст. Шта је више потребно рећи?

Можда ово: у давна времена, још у постојбини старих Словена, ово дрво било је за наше претке исто што и светилиште. Долазили су, седали около, богове помињали, већали и важне одлуке доносили. Зато и данас постоји много црквица крај старих храстова. Истини за вољу, кад су наши стари прихватили хришћанство, попови су почели да хуле на дотадашњу светињу, да прете и анатемишу, али народ није дао сећање. Зато су попови попустили – данас се храстове гранчице беру за бадњак. С њима се, према старом обичају, иде на честитање Нове године, те се онда тим гранчицама џара по ватри. После се закаче за кућну греду и чувају до Малог Божића. Онда се сагоре. „То је за свако добро”, верује народ. А храст може још много помоћи. Ако је, рецимо, неко дете урекнуто, онда треба узети три храстове гранчице и њима уроке отерати далеко. Таквом детету може се дати и вода у којој је било потопљено седам или девет угљена од овог дрвета, а уроци ће утећи главом без обзира.
Храст је, такође, и заштита. Зато у Црној Гори о Спасовдану његовим зеленим гранчицама заките „свако жито, торове и куће”. А може ово дрво и да лечи. На пример, храстовом кором се зауставља крв. Такође, чај од ње или жира је лек против срдобоље. А знојење ногу само кора храстова може да заустави.
Све наведено ваља чинити са храстом, али треба знати и шта се не сме. Наиме, у источној Србији многа села имају по неколико „записа”. То су махом велики храстови са усеченим крстовима у стаблима. Такво се дрво не сме одсећи, нити суво грање са њега сме да гори, јер би се оном ко то покуша „кућа угасила или би му бар рука усахнула”.

Елем, чим неко угледа стари храст накрај села мора проверити да ли под њим лежи закопано благо. Само, до њега није лако. Ваља проћи сва она искушења која су описана у народним приповестима. Има на том путу чудовишта, ала, дрекаваца и караконџула. Водених демона и бесних русалки. Па ко „сме и уме” – нек изволи.