Тарантинови „жигосани”

Oд нашег специјалног извештача
Кан – Да којим случајем Квентина Тарантина воле и цене у Америци као у Европи, од њега дефинитивно не би могло да се живи. „Несташни дечко” америчког филма никако да сазре и одрасте, на радост канских обожавалаца (Кански фестивал га је својевремено „измислио” и лансирао у филмску орбиту) који му се вазда клањају до земље, очекујући од сваког његовог филма добру забаву и добар „штос”. Кански фестивал га је својевремено „измислио” и лансирао у филмску орбиту.

Кад смо већ код Тарантинових „штосова”, први је већ изведен рано јутрос, када је армија дневних извештача и критичара била заустављена пред улазима у Театар Лимијер, у који је хрлила на новинарску пројекцију његовог филма „Неславна копилад”, и била сатерана у помоћни биоскоп. Срећом да такав постоји од 60. фестивалског издања. Јер, новинарска места у дворани заузели су филмски продавци и купци и посленици светских дистрибутерских мрежа. Разлог? Продуценти – браћа Вајнштајн и сам Тарантино, нису дозволили ником да види филм пре његове светске премијере у такмичарском програму 62. Канског фестивала. Приказана је интегрална верзија од два сата и четрдесет минута као својеврсна тест проба за купце и дистрибутере. Још једна Тарантинова екстраваганција.

Други „штос” је сам филм – типично Тарантиново дело са пуно крви, насиља, акције и црне комедије, шпагети-вестерн на тему Другог светског рата, са насловом позајмљеним од истоименог италијанског филма Енца Катераљија из 1978. године. Филм се, наравно, може окарактерисати и овако: Тарантинова верзија Олдричових „12 жигосаних” у шпагети-вестерн стилу, радње смештене у окупираној Француској (глуми се на француском, енглеском и немачком језику). И све би било у реду да се Тарантинова поп-култура невиђеном снагом не судара са темом холокауста. Главни јунаци филма су чланови вода америчких Јевреја, предвођени заповедником Алдом Ренеом, у занимљивом тумачењу Бреда Пита, који од својих војника тражи да убију што више нациста и да се сваки од њих из осветничког похода врати са, минимум, 100 нацистичких скалпова (експлицитне сцене скалпирања немачких војника). После женских крвавих осветница у филмовима „Кил Бил 1” и „Кил Бил 2”, Тарантино сада нуди „Кил Адолф” и осветнике Аушвица, у стилу ратних шунд филмова из педесетих и шездесетих година прошлог века у којима су, бележи тако филмска историја, немачки војници представљани углавном у стилу „само мртав Немац је добар Немац”. Али, у таквим филмовима непријатељи су гинули током борби или тајних акција, док код Тарантина вод знан као „осветничка копилад”, убија пуцајући немачким војницима у тестисе, дављењем, батинањем бејзбол палицом, скалпирањем, урезивањем „свастике” на чело и слично. Све је наизглед у границама такозване политичке коректности – „добри Јевреји убијају зле нацисте”, али да ли је баш тако? Не судара ли се Тарантинова поп-култура са холокаустом, са непредвидивим последицама? Ово ће се тек видети и јасније знати после званичне премијере и првих званичних реакција. Критичари овај филм не узимају толико озбиљно, грчки колега га је већ назвао „Мики Маус филмом”.

(/slika2)„Неславна копилад” има пет поглавља и епилог, а свако поглавље има другачији изглед, формат, тон, осећај. Филм почиње 1941. године убиством једне јеврејске породице по налогу ес-ес официра Ханса Ланда (упечатљиви негативац, немачки глумац Кристоф Валц), бекством једине преживеле Шошане (Мелани Лорон) која под другим именом постаје власница једног париског биоскопа, у којем упознаје немачког ратног хероја Золера (Данијел Брул) и укључује се у организовани покрет отпора под вођством двоструке агенткиње (Дајан Кругер) која сарађује и са Алдом Ренеом (Бред Пит)... У међувремену, гледалац види и изнервираног Хитлера (Мартин Вутке), опасног Гебелса (Силвестер Грот) и другу нацистичку свиту, којој ће „неславна копилад” помутити многе планове.

Пред светску премијеру овог филма у Кану, Квентин Тарантино („Златна палма” за „Петпарачке приче”) одговарајући на питање који је њему најдражи аспект овог филма, одговорио је у свом стилу: „Волим ту моћ филма који се бори против нациста. И то не само метафором, већ буквалном реалношћу. У последњих 20 година видели смо толико много филмова који показују рат из антиратне, трагичне перспективе. Не желим да кажем да је моја перспектива проратна, зато што није, већ сам желео да урадим ратни филм који би био узбудљив и убедљив и никако из уобичајене визуре жртава”.

Филм је за дистрибуцију у Србији купила кућа „Тарамаунт” и приказиваће га од 20. августа под називом „Проклетници”.