Србија ,,на два колосека“

Добро је познато да председник Тадић и садашња влада воде политику која почива на принципу: никад нећемо признати ,,независну државу“ Косово и истовремено ћемо водити политику учлањења у ЕУ. Очигледно је, међутим, да је овај принцип у приличној мери не само логички него и реално противуречан. Истовремено треба рећи да је ова противуречност била карактеристична за односе европских земаља и САД према нашој земљи још од почетка деведесетих година прошлог века.

Европске земље, посебно оне највеће и најутицајније, понашале су се готово истовремено и као неопријатељи, бомбардујући Србију и отимајући Космет, и као пријатељи, дајући нам зајмове и поклоне и обећавајући да ће нас примити у своју заједницу. Ову дубоку противуречност у односима западних земаља према нама били смо на неки начин принуђени да прихватимо.

И поред тога што нам је ова противуречност у политичком понашању била наметнута, да ли смо морали да будемо понизни и када то није било неопходно? Да ли смо морали, на пример, да успостављамо тесне војнополитичке односе са Америком, и то у време када је ова држава према нама водила отворену или прикривену непријатељску политику, залажући се да нам се отме Косово? Чини ми се да је ова понизност била мање последица спољне принуде, а више резултат наше погрешне процене.

Да бих био конкретнији, навешћу једну реченицу из недавног интервјуа Вука Јеремића, министра спољних послова, ,,Политици” (13. април). Јеремић каже да што се тиче наших односа са Вашингтоном ,,ми покушавамо да изолујемо ствари које нас раздвајају и напредујемо у ономе око чега се у потпуности слажемо, а то је углавном све, осим Косова”.

Зар се ми у односима са Америком углавном и у свему слажемо? Јер, осим Косова, ваља поменути Ирак и Авганистан.

Или, други пример. Не сећам се да је неки наш политичар јавно реаговао на бесмисену изјаву председника Клинтона да су Срби криви јер су изазвали Први светски рат. Оваква Клинтонова изјава требало је да послужи и као оправдање за тадашњу непријатељску политику коју су западне земље водиле према Србији. Да ли је наше министарство спољних послова, а то је време Милођевићеве владавине, требало да протестује и против мање-више отворене америчке подршке Хрватској у њеним војним акцијама ,,Бљесак” и ,,Олуја“, које су довеле до протеривања већине Срба из поменуте републике?

Друго питање које се намеће у вези с нашом спољном политиком односи се на то да ли ћемо моћи у свим околностима и неограничено дуго да водимо садашњу политику ,,на два колосека” – и Европа и одбрана Косова. ,,Европска игра” је комплексна и противуречна и не своди се само на однос између држава неједнаке политичке и војне моћи. Па ипак, ова политичка игра није увек толико сложена и противуречна да морамо да ,,савијамо шију” и када то није неопходно. О угледу и достојанству ваља водити рачуна не само из моралних разлога него и због наших виталних националних и државних интереса.

социолог