Srbija ,,na dva koloseka“

Dobro je poznato da predsednik Tadić i sadašnja vlada vode politiku koja počiva na principu: nikad nećemo priznati ,,nezavisnu državu“ Kosovo i istovremeno ćemo voditi politiku učlanjenja u EU. Očigledno je, međutim, da je ovaj princip u priličnoj meri ne samo logički nego i realno protivurečan. Istovremeno treba reći da je ova protivurečnost bila karakteristična za odnose evropskih zemalja i SAD prema našoj zemlji još od početka devedesetih godina prošlog veka.

Evropske zemlje, posebno one najveće i najuticajnije, ponašale su se gotovo istovremeno i kao neoprijatelji, bombardujući Srbiju i otimajući Kosmet, i kao prijatelji, dajući nam zajmove i poklone i obećavajući da će nas primiti u svoju zajednicu. Ovu duboku protivurečnost u odnosima zapadnih zemalja prema nama bili smo na neki način prinuđeni da prihvatimo.

I pored toga što nam je ova protivurečnost u političkom ponašanju bila nametnuta, da li smo morali da budemo ponizni i kada to nije bilo neophodno? Da li smo morali, na primer, da uspostavljamo tesne vojnopolitičke odnose sa Amerikom, i to u vreme kada je ova država prema nama vodila otvorenu ili prikrivenu neprijateljsku politiku, zalažući se da nam se otme Kosovo? Čini mi se da je ova poniznost bila manje posledica spoljne prinude, a više rezultat naše pogrešne procene.

Da bih bio konkretniji, navešću jednu rečenicu iz nedavnog intervjua Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova, ,,Politici” (13. april). Jeremić kaže da što se tiče naših odnosa sa Vašingtonom ,,mi pokušavamo da izolujemo stvari koje nas razdvajaju i napredujemo u onome oko čega se u potpunosti slažemo, a to je uglavnom sve, osim Kosova”.

Zar se mi u odnosima sa Amerikom uglavnom i u svemu slažemo? Jer, osim Kosova, valja pomenuti Irak i Avganistan.

Ili, drugi primer. Ne sećam se da je neki naš političar javno reagovao na besmisenu izjavu predsednika Klintona da su Srbi krivi jer su izazvali Prvi svetski rat. Ovakva Klintonova izjava trebalo je da posluži i kao opravdanje za tadašnju neprijateljsku politiku koju su zapadne zemlje vodile prema Srbiji. Da li je naše ministarstvo spoljnih poslova, a to je vreme Milođevićeve vladavine, trebalo da protestuje i protiv manje-više otvorene američke podrške Hrvatskoj u njenim vojnim akcijama ,,Bljesak” i ,,Oluja“, koje su dovele do proterivanja većine Srba iz pomenute republike?

Drugo pitanje koje se nameće u vezi s našom spoljnom politikom odnosi se na to da li ćemo moći u svim okolnostima i neograničeno dugo da vodimo sadašnju politiku ,,na dva koloseka” – i Evropa i odbrana Kosova. ,,Evropska igra” je kompleksna i protivurečna i ne svodi se samo na odnos između država nejednake političke i vojne moći. Pa ipak, ova politička igra nije uvek toliko složena i protivurečna da moramo da ,,savijamo šiju” i kada to nije neophodno. O ugledu i dostojanstvu valja voditi računa ne samo iz moralnih razloga nego i zbog naših vitalnih nacionalnih i državnih interesa.

sociolog