КУТИЈА

Претпостављам да многи, иако свакодневно читају имена разних редитеља у најавним и одјавним шпицама телевизије, у биоскопима, или у програмима позоришта, не знају тачно чиме се тај човек, заправо, конкретно бави. Из карикатуралних приказа редитеља по разним комедијама неко ће стећи утисак да су то хистеричне особе које непрестано вичу, чупају косу и скачу као помахнитали. У репортажама са снимања (такозваним making off-овима) они су представљени као самозадовољне особе које неумерено деле комплименте својим сарадницима, док у приказима са позоришних премијера дају изјаве које су обичном гледаоцу углавном тешко разумљиве. Можда зато не би било згорег рећи реч-две о тој професији.

Драми, бар у оном облику који познајемо из античке Грчке, претходиле су светковине у славу бога Диониса. Учесници прославе формирали би Дионисову свиту и у необузданој игри доводили су себе до стања екстазе. Нешто слично бисмо могли видети и дан-данас, нарочито ако скупимо паре и одемо на острво Бали у Индонезији. Тамо, наиме, домороци изводе ритуале старе неколико хиљада година.

Ритуали представљају обредне игре које би требало да учеснике уведу у свет МАГИЈЕ. Оно што је битно јесте правило да су покрети и гласови којеучесници у ритуалу производе строго прописани. Врач контролише да се све одвија по већ одвајкада утврђеном редоследу. Циљ ових понављања јесте да учесници ритуала падну у ТРАНС, то јест у стање у коме заборављају на реалност и упловљавају у нови, магични свет који ће их, а то је главни смисао ритуала, спасти од свакодневних проблема.

Драма је произашла из ритуала. Оно што им је заједничко јесте баш тај колективни упад у транс и заборављање реалности која окружује како учеснике у драми тако и гледаоце. Седећи у позоришту или у замраченој биоскопској сали, слично као у ритуалу, тонете у самозаборав и почињете да живите животима других, то јест поистовећујете се са ЛИКОВИМА и уместо својим бавите се њиховим проблемима.

Битна разлика између магијског и драмског, ритуалног и драматичног јесте тошто се у драми сваки пут појављује нови садржај. Зато драма има могућности да оде даље од ритуала који је, да се тако изразим, једнозначан, употребљив само за одређену намену. Драма је способна да закорачи даље од простог увођења у транс, она нуди идеје за размишљање. На тај начин постаје продукт људског промишљања, што са ритуалом није случај.

По аналогији, оно што врач чини у ритуалном обреду, у драми би требало да обавља редитељ. Да ли је баш тако? Професија редитеља није тако стара, као што ће неко можда помислити. Чак и у позоришту, које постоји најмање двадесет осам векова, она је новијег датума, бар у смислу онога што данас подразумевамо под редитељем. У античком театру писац је био тај који је преко дидаскалија давао упутства око поставке комада на сцену,а у Шекспирово доба тај посао је обављао најстарији глумац, дакле, неко са искуством.

Професија редитеља је истицала кандидатуру за своје постојање, рекли бисмо, тек са техничким усавршавањем и компликовањем организације позоришта. О каквој компликацији говорим? Античко позориште, оно из класичног периода, било је сведено на три основна елемента: гледалиште, кружна позорница и природна позадина. У складу са све изразитијим потребама каснијих комада, долази до конструисања skene, прво од дрвета, да би касније тај део позоришта бивао зидан и подизан на више спратова. Сама институција позоришта бива, дакле, у грађевинском (и суштинском) погледу све компликованија. Игра се, на пример, помера из партера и увис. У римским позориштима се око гледалишта подижу бочни зидови, тако да антички театар, некада једноставна грађевина, сада постаје веома компликован простор у коме игру треба добро организовати.

У тренутку када је западноевропска цивилизација поставила кров на ту грађевину, добили смо Позориште кутију, класичну институцију европске културе коју имамо до данас. Погледајте париску Оперу или Народно позориште у Београду и видећете исту ствар – озидано и на врху поклопљено античко позориште. Чим је позоришни доживљај са отвореног простора пребачен у затворену кутију, са целокупном скаламеријом која је пратила ту селидбу, појавила се изразита потреба за особом која ће руководити поставком комада на сцену. Тако се појавио редитељ.

Његови задаци су, међутим, још увек били техничке природе. Што рече Рон Харвуд, редитељ је био ту да натера глумце да науче текст и да пази да се не сударају међу собом и са намештајем на бини. Та професија за свој развој највише дугује једној другој кутији – филмској камери. Тек са појавом изузетно компликоване технологије као што је филмска, редитељска професија постаје и креативна. Као човек који једини има увид у будући изглед филмског дела он одједном добија неограничене могућности да ауторски обоји филм. Врло брзо ће се редитељи показати као једини прави творци филмских дела и свој посао ће уздићи на ниво уметничког чина. Колика је стваралачка моћ филмског редитеља ускоро се видело и у позоришту где су позоришни редитељи, у жељи да своју креативност подигну на виши ниво, почели да користе искуства филма (фрагментарна драматургија, кадрирање, монтажа и слично).

Кад боље размислим, редитељ ми личи на човека загледаног у једну трећу кутију: мађионичареву. Он, као некакав маг, оданде управља нашим илузијама. Није ни чудо што је први филмски редитељ, по имену Жорж Мелијес, био баш то – мађионичар.