ДРАГАН БУЈОШЕВИЋ

Осмехнута лакоћа. То је Италија. Издужена као што осмех издужи усне. Ваљда је то основни разлог зашто када кажем летовање, мислим Италија. У последњих двадесетак година летовао сам три пута у Граду (између Трста и Венеције), Риму, Фиренци, Сицилији и Соренту. И никада никакав проблем, И све може – уз осмех, наравно.

Наравно, оно нема проблема – не значи да вам неће украсти новчаник, као што су пре две недеље украли мом другу Милану у Фиренци; да келнер неће покушати да вам ували неки крш од рибе уместо бранцина, да неће покушати да вам наплати више... али то је нешто што вам се догађа и у родном Београду. (Узгред уживао сам у варању "државе" плаћајући кафанске рачуне исписане руком на парчету папира, које ће вам Италијан увек радије потурити него оне каса-блокове са педевеом.)

Угланцане и налицкане италијанске ресторане наћи ћете у Паризу. Ни у римској Виа Венето, синониму слатког живота, нећете наћи ресторане накинђурене као у београдској Улици Страхињића Бана. Најраскошнији ресторан који сам видео у Италији је онај у сорентинском хотелу "Виториа", али само зато што је направљен онда када су у њему ручавали Бајрон, Гете, Вагнер... Али у кафани, уз тосканска вина која коштају и преко 200 евра, можете да нађете "домаће вино" за 15 евра и да доживите као у веронском ресторану "Дванаест апостола" да вас стари власник проведе кроз вински подрум причајући вам опијајуће приче о винима. А она су таква да сам у Соренту прекршио свој обичај да пијем само црно вино и  неколико пута сркутао бели "греко ди туфо".

Јеловници у ресторанима нису као телефонски именици и једе се регионално. У Соренту су шпагети са вонголама са парадајзом, у римском Трастевереу су са туцаним папричицама у ресторану који држи Калабрез а са сосом згуснутим брашном у кафаници чији је власник човек са Сардиније. Наравно, још памтим најбоље шпагете са вонголама које сам појео у животу на Ортиђи (Сиракуза, Сицилија) у којој се родио Архимед. Али, зато што се једе регионално у 14 кафана у које сам зашао у Соренту нисам нашао фирентински осо буко. Нашао сам га у Риму, али кафана није радила, газда је на ферагосту, одмору.

У Италији треба летовати када летују Италијани – у августу. Најмање су два разлога: зато што је гужва, весела гужва на све стране и зато што Италијани чине већину гостију у кафанама које знају да њима не могу да увале бакалар уместо ораде.

Наравно Италија је нестварна. Пре две године сам уживао гледајући са кревета хотелске собе у Етну која се пушила и море које је толико плаво да је ту сниман филм "Велико плаветнило". Лепоту Сорента, Каприја, Позитана, Амалфија и Равела нећу ни покушати да опишем. Побегли су од тог задатка и Гете, и аскета Лав Толстој, и револуционар Максим Горки, и хедониста Винстон Черчил, и затајна Грета Гарбо, и ововремени писац Гор Видал који живи у Равелу у коме је Вагнер нашао инспирацију за Персифала. Написаћу само да ме је лепота Сицилије натерала да у 50. години научим да возим кола, е да бих стигао у сваки њен буџак.

Италија је за мене идеално летовалиште и зато што никада у животу нисам легао на плажу да се сунчам. Море је зато да се бациш у њега и пливаш док не помодриш, онда изађеш, обришеш се и одеш у живот, шта год то значило: глуварење у кафеима  шврљање по улицама, загледање у споменике (по неким проценама 50 одсто светске културне баштине је у Италији). Иако сам провео по цело летовање базајући по знаменитостима Рима или Фиренце, скаменио сам се у Помпеји, граду који је Везув скаменио 79 године. Када сам видео трагове колских точкова усечене у тврди камен и углачани камен на чесми где су Помпејци пили воду био сам сигуран да ће неко од њих тог часа искочити испред мене.

Знам, мораћу да се вратим у Соренто. Ставим на главу први "панама" шешир који сам у животу купио овог лета у Соренту, прекршим завет непушења и запалим "партагас" и у Малој луци још једном чујем Ренца Арбора са Италијанским оркестром како на наполитанском позивају "Торна а Сурјенто".      

Новинар