Вудсток: мир, музика и секс

„Уграбити Вудсток”, нови је филм редитеља хуманисте Анга Лија, настао према мемоарима писца Елиота Тибера, захваљујући чијим је својевременим (и случајним) заслугама овај митски тродневни концерт одржан крајем шездесетих година прошлог века. Филм Анга Лија је уверљива и маестрално режирана реконструкција и самог догађаја и епохе, веома духовит и колоритан, музички аутентичан, оптимистичан и миротворан.

Ово је и прва комедија коју је овај 55-годишњи амерички редитељ тајванског порекла (Пингтунг, октобар 1954) снимио. После драма какве су биле „Свадбени банкет”, „Разум и осећајност”, „Ледена олуја”, „Притајени тигар, скривени змај”, „Планина Броукбек” и „Пожуда, опрез” и после освојених Оскара, венецијанских „Златних лавова”, канских награда и „Златних глобуса”.

Светска премијера Лијевог „Уграбити Вудсток”, у такмичарском програму 62. Канског фестивала, била је испраћена громким аплаузима, а сама филмска прича о историјској „најезди пола милиона хипика на градић Бетел и Бело језеро”, на тродневни концерт мира и музике, дочекана је и са носталгијом и раздраганошћу, али и са повицима акламације и од стране оних који нису ни били рођени када се догодио Вудсток.  

У канском разговору са Ангом Лијем (хвала Сари Вилби), сазнајемо и да је он као четрнаестогодишњак на Тајвану знао шта се те 1969. године догодило у Америци:

У мојој породици су се гледале вести и телевизија. Тајван је тада био под америчком протекцијом и били су нам доступни и музика и филмови. Памтим тадашње коментаре одраслих о „инвазији хипика” и о томе да се Америка мења.

Годину дана после студентских немира, угушених батинама, сузавцем, крвљу и лажним обећањима, америчка омладина је запевала, а музичке звезде певале три дана из свег гласа. Ваш филм није прича о музичарима већ о људима који су на концерт дошли?

(/slika2)Филм је пре свега прича о томе како је до концерта уопште дошло и зашто сви кажу „концерт у Вудстоку” када се он одржао у градићу Бетел и био „уграбљен од суседног места Волкил, у којем локалне власти нису дозволиле никакво присуство „срамотне деце цвећа”. Концерт је организовала кућа „Woodstock Ventures” продуцента Мајкла Ланга, Елиот Тибер, унутрашњи декоратер у Гринч Вилиџу, чији су родитељи у Бетелу имали мали мотел, издао је Лангу дозволу, упознао га са власником великих пашњака на Белом језеру, и тако се читава ствар догодила. И то и тада и сада зовемо само Вудсток. У филму се чује музика свих тадашњих поп-икона, али је филм о генерацији која је дефинисала искуство које ће заувек променити њихове животе и поп-културу уопште.

Из ове садашње визуре и са овим новим искуством, какав однос имате према концерту званом Вудсток и према епохи у којој се он догодио?

Мислим да је још тада посађено семе за многа питања са којима се и данас веома озбиљно бавимо. Не мислим при том само на питања људске слободе и права на слободно изражавање и бунт, већ и на проблеме људске духовности. Постоје многе предрасуде у вези са тим догађајем, али је он сигурно био много више од „секса, дроге и рокенрола”. Био је то вапај за миром и правдом. Када ми је Елиот Тибер причао о Вудстоку и разлагао идеју за снимање филма, ређао се читав низ фасцинантних анегдота на ове теме. У књизи коју је о овим догађајима писао, о својој улози у свему томе, једино је прескочио да буде детаљнији у опису сопственог лика. То је после надградио у сценарију Џејмс Шејмус.

Шејмусова је заслуга што је овај филм комедија?

Шејмус је знао да ја већ дуго желим да направим комедију без цинизма и када нам је током промоције филма „Пожуда, опрез” У Сан Франциску, Елиот Тибер пришао и поклонио нам своју књигу, и један и други смо знали да би то могао бити добар материјал за остваривање мојих жеља.

Џејмс Шејмус је још увек Ваш „алтер его”?

Нема доброг редитеља без сјајног сценаристе, а Шејмус је најбољи. Ово нам је једанаести заједнички филм и још увек смо спремни за нове изазове. За „Уграбити Вудсток” Шејмус је креирао памeтан и смешан свет и концепт кроз који сам ја могао да лебдим.

У филму се осим младалачког вапаја за миром и правдом, види и чује позив на сексуалне слободе. Секс је чест покретач радње у Вашим филмовима, али не и једини?

Конфликт између друштвених обавеза и личних слобода присутан је у свим мојим филмовима. То је конфликт између унутрашњих демона, онога што стварно јеси и онога што би желео да будеш. Што се секса тиче, он може да буде катализатор за љубав и везу. Не мислим да је секс исто што и љубав, али они су врло блиски, то је нешто најинтимније у људском бићу. Такође, они су и веома драматичан и изузетно важан део наших живота. Само размислите о процесу узимања и давања. У овом филму секс значи ослобађање илузија, предрасуда, кода понашања, раздрагане младости у сукобу са конзервативном старошћу.

Филмови попут „Ледене олује”, „Планине Броукбек” и овог најновијег, говоре да Ви веома добро познајете Америку, њене темеље – америчку средњу класу?

Не знам да ли добро познајем Америку, али добро познајем људе и људску природу. У Њујорку имам свој дом у којем живе моја супруга и деца. Често путујем и на Тајван како бих посећивао мајку, брата и сестру. И на једном и на другом месту осећам се као код куће. Моја званична адреса јесте у Њујорку, али културолошки се тамо још увек осећам као аутсајдер.