И Шварценегер тражи помоћ Обаме

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 22. маја – Није довољан ни „Терминатор”, потребан је „Супермен”. Бар за кризу у коју је запала и најмоћнија савезна држава Америке Калифорнија. Ситуација је тако драматична да њен гувернер, некадашњи бодибилдер и јунак холивудских екранизација Арнолд Шварценегер тражи помоћ од шефа Беле куће Барака Обаме коме се већ приписује да са својом екипом постаје „регулатор свакојаких невоља САД”.

Њих двојица су постали блиски, иако је досељеник из Аустрије републиканац, а потомак имигранта из Кеније демократа, по заједничком залагању за смањивање загађивања атмосфере, али их сада раздвајају заједнички финансијски изазови. Буџет Калифорније је пред колапсом, па њени лидери траже хитну потпору из федералне касе, већ преоптерећене ванредним финансијским издвајањима за посрнућа Волстрита, аутомобилске индустрије, тржишта станова и хипотека, повећаном незапосленошћу.

Бела кућа не би да и у овом случају интервенише. Засад Калифорнији не помаже ни упозорење њеног финансијског шефа да би тамошњи потрес додатно „дестабилизовао тржиште САД, а можда и света”.

Помоћ Калифорнији „представљала би опасан преседан, који би могао да послужи и осталим гувернерима да апелују за федералну подршку”, изјавио је један од главних Обаминих саветника Дејвид Акселрод. Последњи пут је из Вашингтона хитна потпора стигла пре три деценије, кад је држава Њујорк запала у кризу.

Председникови сарадници поручују да „Златна држава” (званични надимак Калифорније) још није искористила све унутрашње антикризне могућности. Да, на пример, још повећа порезе и смањи потрошњу.

Уједно, нико не пориче да је калифорнијски случај оригиналнији и опаснији од сличних овдашњих. Буџетски дефицит јој премашио 21 милијарду долара, а на недавном изјашњавању су њени грађани одбили да га новим издвајањима смање. Чак и кад би ипак увеле ванредне мере доприноса, а досадашње су већ довеле до резова у здравству и школству, опет би остало 15 милијарди минуса.

Калифорнијска криза ставља, уједно, на тежак испит цео овдашњи систем. Како је могућно, питају се многи, да та савезна држава – чији је бруто домаћи производ око 1,8 билиона долара, с којим би као самостална земља била девета на светској табели економских сила – спадне на тако „ниске гране” да не може сама да подмири своје јавне потребе?

Подозрења се исказују и у другим видовима. Зар као важан центар глобалне филмске, компјутерске, свемирске, пољопривредне и туристичке индустрије није могла да се организује тако да јој не треба финансијска инјекција из Вашингтона који увелико штампа новац и друге хартије од вредности за „програм општенационалног опоравка? Кад је Калифорнији потребна помоћ, како ли је тек осталим савезним државама (укупно 50)?

Испоставља се, истовремено, да у дејству према савезној каси нема јединства међу калифорнијским законодавцима у централном парламенту. Тамо чине 10 одсто састава, њихов је кадар и председавајућа Представничким домом Ненси Пелоси, али се деле по страначкој припадности. Владајуће демократе би да прискоче у помоћ „бази”, а опозициони републиканци се томе противе, оптужујући демократе, како у калифорнијској тако и у федералној легислатури, за „неодговорно трошкарење”.

„Проклизавањима” доприноси и околност да је Калифорнија, иако јој је гувернер републиканац, дала један од највећих финансијских доприноса изборним кампањама демократа. Како се оглушити онда о апеле и „свог” гувернера и „својих” кључних подржавалаца, питање је које чека на одговор.

Обама и Шварценегер би се, утисак је, лакше договорили него сви други актери. Али ради се о општим искушењима, која превазилазе домете могућног разумевања међу моћним челницима.

М. Пантелић