Живот у напуштеном вагону

Тело непознатог мушкарца који је пре два дана изгорео у вагонима на споредним колосецима Главне железничке станице пребачено је на обдукцију на Институт за судску медицину, где ће бити утврђено о коме је реч. Како незванично сазнајемо, у пожару у коме је потпуно уништен један, а оштећена два вагона „Железница Србије” настрадао је бескућник који је највероватније и изазвао ватру.

– Несрећа се догодила у колима која су предвиђена за касацију, то јест за старо гвожђе. Чињеницу да због одређених процедура вагони дуже време стоје на колосецима користе бескућници и наркомани, који у њима траже склониште, али их и уништавају – рекао је Ненад Станисављевић, директор медија центра „Железница Србије”.

Он каже да обезбеђење овог предузећа, као и полиција редовно обилазе композиције, али да је упркос томе физички немогуће контролисати сваки педаљ, у сваком тренутку. Истакао је да је у једном од изгорелих вагона био и апарат за гашења пожара, што је иначе уобичајена пракса како би се предупредиле овакве несреће.

– Вагоне закључавамо, чак стављамо и катанце са ланцима, али узалуд. Скитнице и наркомани поломе прозоре, полугом развале врата и чим радници обезбеђења оду, они се „уселе” – каже Станисављевић.

Прецизни подаци о броју бескућника у престоници не постоје, али стручњаци претпостављају да их има више од 2.000. Како је објаснио Првослав Николић, заменик директора Прихватилишта за одрасла и стара лица у Кумодрашкој улици, стручњаци те установе уз помоћ полиције, највећи број особа без адресе пронађу управо у околини железничке станице, напуштеним вагонима, чекаоницама...

– Ту им је, изгледа, најсигурније да се улогоре. Сместе се у вагонима који су напуштени више од 20 година јер знају да их нико неће дирати. А што им је најбитније, тако се склоне и од кише. Док смо имали слободних места у Прихватилишту са полицијом смо их јурили по читавој престоници како бисмо им пружили кров над главом. Налазили смо их, осим у вагонима, и испод мостова, у напуштеним подрумима, на пијацама, чак и у шахтовима топловода – објашњава Николић.

Наш саговорник додаје да се сусрећу са људима који се нису купали неколико месеци, чак и годинама.

– Долазе у запуштеном стању, са дугом, прљавом косом, брадом, поцепаном гардеробом која се буквално слепила са кожом. Зато неретко морамо да употребимо и маказе да одећу одвојимо од тела које је прекривено ранама. Да бисмо их окупали, у већини случајева потребно је употребити и до хиљаду литара воде. Страшно је када са њих скинемо „тону” ваши, па беле плочице готово поцрне – објашњава наш саговорник.

Највећи број штићеника Прихватилишта, једине установе у нашој земљи у којој могу да преспавају, окупају се, поједу кувани оброк и добију лекарску помоћ, чине управо бескућници.

– Скоро 50 одсто њих дође у алкохолисаном стању. С обзиром на то да док су под нашим надзором пиће није дозвољено, многи се брзо полакоме и одлуче да се врати на улицу. Истина, већина издржи готово читаву зиму код нас јер зна да је и то боље од хладних престоничких плочника, али чим гране сунце покупе ствари, захвале нам на помоћи и оду – закључује Николић.

Б. Васиљевић –Ј. Цветковић