БАЈ, БАЈ БАЈДЕН

Ако је циљ посете Џозефа Бајдена био да подсети да Америка има недовршене послове на Балкану, онда је у томе успео. Потпредседник је, попут старих Саса, дошао да поново отвори руднике запуштене у време осам година претходне администрације.

Не значи да ће се западни Балкан наћи на приоритетној листи америчке спољне политике, како су у заслепљујућем одушевљењу понеки овде закључивали. Не, пред Бараком Обамом су много важнији изазови: од Ирака, Авганистана и Пакистана, преко нове формуле односа са ЕУ или Русијом, до глобалних климатских промена.

То, истовремено, не умањује важност турнеје која је неке заобиђене балканске престонице бацила у љубомору. Београд је чак чуо оно што највише годи сујети овдашњих лидера: да Србија има „централно место” у региону.

Како то „централно место” Србија не доказује брзином демократских промена, економским напретком или ефикасном борбом против корупције, закључујем да се Бајденова зашећерена похвала односи на очекивање Вашингтона да Београд то своје „централно место” потврди конструктивном улогом у стабилизацији региона.

На основу свега реченог у Сарајеву, Београду и Приштини, могло би да се закључи да је поновно америчко откривање Балкана „финализација пацификације” подручја које није довољно испеглано да би сутра изашло на свечану смотру НАТО-а и ЕУ.

Балкан, другим речима, мора да буде очишћен од неуралгичних мрља као што су Босна, Косово или Македонија. Његови „замрзнути конфликти” морају да се дипломатски одмрзну и реше како би, барем, издржали до времена потпуне интеграције региона у евроатлантске и европске интеграције. После ће бити лакше.

Бајденова турнеја имала је јасан циљ да политичку топографију исцртану после Дејтона 1995. и проглашења косовске независности 2008. убаци у нове политичке атласе који се неће мењати сваким новим издањем.

Колико год Босна поново постаје болесник са Балкана коме попуштају етнички шавови закрпљени Дејтоном, Вашингтон је одлучан да очува пројекат мултинационалне државе процењујући да ће националне тензије попустити уласком у НАТО и ЕУ.

Чињеница да је Хавијер Солана нашао за сходно да се Бајдену придружи у Сарајеву наговештава да такво размишљање преовлађује и у Бриселу. Западни Балкан је прилика да САД и ЕУ поправе односе нарушене у време Бушовог унилатерализма. Што је за нас шанса. Ако умемо да је препознамо.

Вашингтон је одлучан да сачува још један свој пројекат, независно Косово, и да и Приштини отвори пут даљег укључивања у међународну заједницу. Око тога нема никакве двојбе.

То што Бајден није претио или диктирао, то што САД не иду на преоравање терена већ се ослањају на дипломатију, све то пребацује део одговорности на локалне балканске актере. Посебно на Србију.

То је та њена „централна улога” – око Босне и Косова. Америка је јасно дала до знања да од Србије очекује да буде конструктивна.

Међународна заједница, а Америка посебно, решени су да преко високог представника блокирају фисионе процесе преко Дрине и да сва три конститутивна народа убаце у нове уставне аранжмане. Ко се томе буде супротстављао ризикује много.

Добро је да је Борис Тадић поновио обавезе које Србија има као потписник Дејтона и као гарант територијалног интегритета БиХ. Београд себи никако не сме да допусти да буде увучен у проблематичне комбинације због којих би плаћао.

Косово је друга прича. Знали смо да око тога неће бити сагласности, али нисмо знали да ће потпредседник САД тако јавно и јасно саопштити да Вашингтон нема ништа против да Београд остане код свог познатог става. Чак и када председник Србије у микрофон понови оно чувено „никада”.

Кратка реплика са српским шефом дипломатије при дочеку показује да Америка (има таквих све више и овде) очекује да Србија питање Косова скине макар са врха спољнополитичке, ако не и унутрашњополитичке агенде.

Ето вам ваш став, задржите га. Не претимо, не притискамо, не диктирамо. Ваша позиција није препрека за евроатлантске, европске, регионалне и билатералне аранжмане.

Прихватањем да став Србије око Косова није разлог за несарадњу, Бајден је за Вашингтон однео један од постамената српске политике последњих година. Овдашњим лидерима је за надаље ускраћен аргумент да све и свја правдају Косовом и његовом злехудом судбином. Без Косова као поштапалице и где треба и, чешће, где не треба, српска државна политика суочена је са озбиљним изазовима.

Косово је параван за многе пропуштене и неучињене ствари, за колекцију неиспуњених обећања. Пошто је Џо Бајден тај параван однео за Смитсонијан музеј, а његову копију послао за Брисел, српски лидери ухваћени су у неглижеу: мораће за релативно кратко време да кажу шта хоће и покажу да ли су „конструктивни”.

Мораћемо, рецимо, да разрешимо дилему да ли да хвалимо Вашингтон јер без његове помоћи не би било спасоносне транше Међународног монетарног фонда, да ли да кудимо Вашингтон што је Косово убацио у исти тај ММФ или да прагматски следимо сопствене интересе.

Тај одговор немамо и не знамо да ли ће Косово и даље давати кључни тон нашој спољној и унутрашњој политици. Добили смо списак америчких жеља, али нисам убеђен да смо пласирали наше жеље. Бајден је упорно понављао евроатлантске, Тадић европске интеграције.

Највећи легат Бајденове посете је стварање прилике да се неке стратешке позиције Србије јасније дефинишу, да се изађе из конфузије коју нам наши лидери пречесто продају као готово савршен демократски ред.

Да се, за почетак, рашчисти ко треба да стоји у шпалиру на званичном државном дочеку и испраћају. Партијски, кабинетски и саветнички кадар, или врх државе Србије и њених институција, таквих какве су. Ако ми не уважавамо и јачамо државу, ко ће?

Верујем да је многим припадницима политичке елите – ако таква уопште постоји – лакнуло када су дочекали тренутак да кажу „Бај, бај Бајден”. Бојим се да такви нису разумели да је дугорочна посета Америке Србији тек почела.

Зато им треба поновити: у сарадњи велике и мале земље, мала земља по правилу може да има већу корист.