Благо стилизовани реализам

Радња представе „Фалсификатор”, према тексту и у режији Горана Марковића, дешава се шездесетих и седамдесетих година у Босни. Кроз исцртавање судбине Анђелка, који је ухапшен због фалсификовања докумената, аутор приказује сегменте друштвено-политичког контекста тог времена, третирајући питања цензуре, принуде, одсуства слободе, разорних илузија о владавини права, једнакости, идилама мултикултуралности итд. Представа свакако има квалитета, вешто и праскаво смешно остварених дијалога, сугестивно пласираних идеја. Остварена је у оквирима благо стилизованог реализма, који ствара одређену, битну дистанцу према времену и околностима које се сликају.

Глумци наступају сасвим предано, стилски хомогено, стварајући животно уверљиве, црнохуморне ситуације, врло препознатљиве за Марковићев опус. Тихомир Станић игра Анђелка, забрињавајуће наивног и нестварно поштеног идеалисту, а Даница Ристовски Мирјану, његову рационалну супругу. Посебно питорескно је обликована галерија ликова у затвору: Љубомир Бандовић игра сировог пробисвета Љубинка, Миодраг Кривокапић резигнираног ибеовца Веселина, Данијел Сич младог и сурово превареног усташу Миљенка, Милан Чучиловић муслиманског фундаменталисту Енеса... Кроз лик Анђелка који масовно штанцује дипломе, изражава се идеја о коренитој, безнадежној корумпираности и неозбиљности друштва. На платну се емитује низ секвенци из „Филмских новости” које приказују умивено, идеализовано лице система, низ Титових дипломатских успеха. Наличје друштва је дато непосредно, кроз Анђелкову драму, боравак у затвору, сиромаштво његове породице. Филмски и играни сегменти се наизменично представљају, па се у тој конфронтацији лица и наличја система занимљиво приказује његова дволичност, односно илузорност званично прокламоване истине.

Са друге стране, упркос овим наведеним, парцијалним квалитетима представе, она је суштински проблематична, фали јој конзистентност и оправданост целине. Није, заправо, јасан смисао тог споја низа слика из времена комунизма. Они понекада јесу дати сугестивно, али су то истовремено и прилично општи ставови, добро познате истине које нас се, тако поређане, без јасне идеје, данас заиста слабо тичу. Уопште се не разазнаје шта је аутор, заправо, хтео да нам каже овом представом. Враћање на опште тезе о илузорности комунизма, из које се, наравно, ишчитава и узрок распада Југославије, нема, за нас, сада и овде, неки посебан значај, нити озбиљније оправдање.

„Фалсификатор” је, иначе, део међународног позоришног пројекта „После пада”, који је иницирао Гете институт, у чијем оквиру су аутори из петнаест европских земаља добили задатак да представе друштвене промене инициране падом Берлинског зида. У том контексту, дакле задатости теме, можемо наћи оправдање, или бар објашњење, за илустративност, идејну шкртост и недореченост представе. Такође, она превасходно и није прављена за нашу публику, већ је у старту дефинисана као део мозаика општих европских преиспитивања рецентне историје. Укратко, ова представа нема уметнички, већ друштвени значај, и то у погледу међународне сарадње, односно наше интеграције у европски културни простор.