Blago stilizovani realizam

Radnja predstave „Falsifikator”, prema tekstu i u režiji Gorana Markovića, dešava se šezdesetih i sedamdesetih godina u Bosni. Kroz iscrtavanje sudbine Anđelka, koji je uhapšen zbog falsifikovanja dokumenata, autor prikazuje segmente društveno-političkog konteksta tog vremena, tretirajući pitanja cenzure, prinude, odsustva slobode, razornih iluzija o vladavini prava, jednakosti, idilama multikulturalnosti itd. Predstava svakako ima kvaliteta, vešto i praskavo smešno ostvarenih dijaloga, sugestivno plasiranih ideja. Ostvarena je u okvirima blago stilizovanog realizma, koji stvara određenu, bitnu distancu prema vremenu i okolnostima koje se slikaju.

Glumci nastupaju sasvim predano, stilski homogeno, stvarajući životno uverljive, crnohumorne situacije, vrlo prepoznatljive za Markovićev opus. Tihomir Stanić igra Anđelka, zabrinjavajuće naivnog i nestvarno poštenog idealistu, a Danica Ristovski Mirjanu, njegovu racionalnu suprugu. Posebno pitoreskno je oblikovana galerija likova u zatvoru: Ljubomir Bandović igra sirovog probisveta Ljubinka, Miodrag Krivokapić rezigniranog ibeovca Veselina, Danijel Sič mladog i surovo prevarenog ustašu Miljenka, Milan Čučilović muslimanskog fundamentalistu Enesa... Kroz lik Anđelka koji masovno štancuje diplome, izražava se ideja o korenitoj, beznadežnoj korumpiranosti i neozbiljnosti društva. Na platnu se emituje niz sekvenci iz „Filmskih novosti” koje prikazuju umiveno, idealizovano lice sistema, niz Titovih diplomatskih uspeha. Naličje društva je dato neposredno, kroz Anđelkovu dramu, boravak u zatvoru, siromaštvo njegove porodice. Filmski i igrani segmenti se naizmenično predstavljaju, pa se u toj konfrontaciji lica i naličja sistema zanimljivo prikazuje njegova dvoličnost, odnosno iluzornost zvanično proklamovane istine.

Sa druge strane, uprkos ovim navedenim, parcijalnim kvalitetima predstave, ona je suštinski problematična, fali joj konzistentnost i opravdanost celine. Nije, zapravo, jasan smisao tog spoja niza slika iz vremena komunizma. Oni ponekada jesu dati sugestivno, ali su to istovremeno i prilično opšti stavovi, dobro poznate istine koje nas se, tako poređane, bez jasne ideje, danas zaista slabo tiču. Uopšte se ne razaznaje šta je autor, zapravo, hteo da nam kaže ovom predstavom. Vraćanje na opšte teze o iluzornosti komunizma, iz koje se, naravno, iščitava i uzrok raspada Jugoslavije, nema, za nas, sada i ovde, neki poseban značaj, niti ozbiljnije opravdanje.

„Falsifikator” je, inače, deo međunarodnog pozorišnog projekta „Posle pada”, koji je inicirao Gete institut, u čijem okviru su autori iz petnaest evropskih zemalja dobili zadatak da predstave društvene promene inicirane padom Berlinskog zida. U tom kontekstu, dakle zadatosti teme, možemo naći opravdanje, ili bar objašnjenje, za ilustrativnost, idejnu škrtost i nedorečenost predstave. Takođe, ona prevashodno i nije pravljena za našu publiku, već je u startu definisana kao deo mozaika opštih evropskih preispitivanja recentne istorije. Ukratko, ova predstava nema umetnički, već društveni značaj, i to u pogledu međunarodne saradnje, odnosno naše integracije u evropski kulturni prostor.