Зоран би био жив

Петорица лекара окривљених за смрт Зорана Новаковића тек су јуче села на оптуженичку клупу Другог општинског суда у Београду. Али, главни претрес против Владимира Синобада, Милана Ромића, Ивана Сјеробабина, Мирослава Вукадиновића, лекара са Клинике за максилофацијалну хирургију и Ебрахими Кераматолаха из Ургентног центра, није почео. Пред судским већем, адвокати су тврдили да је медицинско вештачење на којем је оптужница заснована – спорно, а потом затражили да се главни претрес одложи док се не обави ново вештачење. Заказан је наставак суђења 12. јуна.

Седма је година од смрти Зорана Новаковића (25). До тада потпуно здравог младића који се лекару обратио због отока једног, јединог поквареног зуба у вилици. Умро је само десетак дана касније. Званично, од гнојне упале пода усне дупље, врата, грудног коша али и насталих компликација.

Седма је година од кобног догађаја, а Зоранова мајка Марија и сестра Драгана, још верују у правду. Верују да ће суд доказати да би Зоран данас био жив да су лекари поступали савесно, да су му уз одговарајућу терапију на време указали помоћ.

– Зоран осим дечјих и вакцина за војску никада није примио ни инјекцију, нити био болестан. Тог понедељка 2003. године је примљен у болницу, а дан касније смо мајка и ја отишле да му извадимо здравствену књижицу. До тада му није никад била потребна – сузних очију прича Зоранова старија сестра Драгана.

Све је почело једне среде у марту 2003. године, када се Зорану испод зуба изненада појавио минијатурни оток. Одмах се упутио код приватне, најближе зубарке у насељу, која му је препоручила да пије антибиотик. Већ сутрадан, оток се проширио на цео подваљак, а зубарка којој се поново обратио, дуплирала је прописану дозу лекова. Оток је увече почео да се шири и на врат, па је Зоран са сестром отишао код дежурног лекара у амбуланту „Мажестик”. Пошто га је прегледао, прописао му је пет најјачих доза пеницилина.

– Наше муке тек тада почињу. Исте вечери су у Ургентном центру одбили да Зорану дају инјекцију пеницилина. Хтели су и да нас врате и то с питањем да ли смо нормалнe зато што због нечег таквог долазимо у ову установу. Рекли су и да то не спада у хитну терапију – сетна је Драгана.

Породица сада покојног младића није знала да пролазе најдрагоценији минути његовог живота. Тек ујутру, у дому здравља, Зоран успева да добије прву инјекцију. Потом и другу, па трећу. Али оток се не смањује, већ се спушта до кључне кости. После треће инјекције, поново одлазе у амбуланту „Мажестик” у којој их лекар, видно забринут, одмах упућује на Клинику за максилофацијалну хирургију, колебајући се да ли да сам, у малој амбуланти, ипак почне са вађењем зуба.

Иако под страшним боловима и високом температуром, у стању да не може да прогута пљувачку, али издржавајући на ногама, Зоран се храбро држао.

Једва дочекавши јутро, Зоран поново стиже на Клинику за максилофацијалну хирургију, где младића примају као хитан случај. На врат младића стављају чак пет дренова, глава је обмотана…

– Изгледало је да је Зорану у петак било боље. А, онда увече  – шок. Зоран се тресао у грозници. Температура му се није спуштала са 39 степени – јада се сестра покојног младића.

Зорана пребацују на Одељење за интензивну негу и реанимацију Института за инфективне болести Клиничког центра Србије. За само неколико сати, упркос напорима лекара, Зоран умире.

Неверица лекара и породице. Не верују да је тако нешто могло да се деси у 21. веку.

Мирослава Дерикоњић

-----------------------------------------------------------

Вештачење

Чланови комисије која је обавила вештачење замерила је лекарима који су учествовали у Зорановом лечењу што није урађен нативни снимак рендгеном или скенер врата, што није узет брис из секрета из дела који је био загнојен. Замерено је и што „инцизије”, поступци којима се код пацијената елиминише гној, нису биле довољне дужине и дубине.