Омладински акцијаш и аутономаш

УПОЗНАЈ СВОГ ПОСЛАНИКА
Посланик Лиге социјалдемократа Војводине Радован Радовановић први пут је сео у скупштинску клупу у овом сазиву Народне скупштине Србије, а један је од најактивнијих посланика по учешћу, како у расправи о законима, тако и у раду одбора и радних група, пре свега оне која је припремала нови скупштински пословник. Међутим, како никад не говори ни повишеним гласом нити користи "тешке речи", некако остаје у сенци. Он за то оптужује свој "лалошки менталитет". Ипак, са својим колегама упорно доставља парламенту законске предлоге јер "човек мора да се бори за оно што му је важно и да од тога никад не одустаје".

Радовановић је рођен у новембру 1960. године у једном селу на Влашићу, општина Травник. "Али, проходао сам у Бачкој Тополи, где су моји родитељи дошли 1961. године с кесом у руци у потрази за бољим животом." Ту је рођен његов млађи брат и цео живот му је везан за Бачку Тополу. Прича да је његов отац нашао посао на једном пољопривредном добру. "Ту смо и живели, отац је радио много, музао краве, мајка је била домаћица, а у настојању да мени и брату обезбеде бољи живот окопали су и обрали много војвођанских кукуруза." Родитељи су успели да купе кућу 1965. године, а "основни постулат мога оца, тако је и нас учио, био је – и кад на улици нађеш нешто туђе, не узимај га".

Силно је волео математику, а данас од те љубави има само то да му се људи "диве на брзом рачунању", пошто је био прва генерација која је учила по "Шуваровом усмереном систему" па је завршио правно-биротехничку школу. Почео је да студира пословно право у Суботици, а завршио Вишу економску у Новом Саду: "Кривац што се нисам до краја ’обрачунао’ са пословним правом је политика".

Ушао је у политичке воде чим је напунио 18 година, преко омладинских организација и Савеза комуниста. Каже да га је привукао тадашњи систем у којем је "неко, као мој покојни отац, могао да устаје у четири сата ујутро, да музе краве и да стекне све". Ја сам, каже, од оних који су 4. маја 1980. плакали, кад је умро Тито, ко је безброј пута био у Кући цвећа. Ма, ишао сам, заједно са Кикинђанима, пешке од Кикинде до Куће цвећа. Прича се да је тај систем имао много мана, али "било је и добрих страна – тада су у мом комшилуку сво возили ’стојадина’, па кад неко купи ’ладу’, одмах сви питају – одакле му новци, сумњиво је то (смех)".

Иза себе има 15 радних акција, био је у свим бившим републикама СФРЈ. Први посао и први новац зарадио је као омладински функционер у Бачкој Тополи, "плата ми је била 720.000 тадашњих динара, мој отац је имао дупло већу, а моја плата је била много добра". Умео је и могао, с друговима, да седне у воз и оде у Трст само да би набавио неку плочу, или с братом да дође у Београд и да купе, "не по две, него 50 плоча одједном".

Био је у покрајинском одбору омладине, учествовао с војвођанском делегацијом у раду омладине Југославије и памти како су их Тахир Хасановић и Зоран Анђелковић позвали у републички омладински одбор да се договоре о заједничком наступу на савезном скупу који је одржаван у Загребу. Нису се договорили. Али, каже, по повратку у Нови Сад, први пут је "уживо видео четнике на паркингу испред Покрајинског комитета СК". То је било баш уочи "јогурт револуције" – "видео сам шта се спрема и отишао кући и никад себи нисам опростио што сам, као ’прави Лалош’, тај јогурт попио". Партијски другови су му, као аутономашу, судили, онда "сам окачио политичке копачке о клин и рекао никад више".

Међутим, скинуо их је кад му је супруга рекла како је у Општини Бачка Топола основан анкетни одбор и да га води онај "ко је мени судио као аутономашу, а сад суди људима што нису аутономаши". То је било 2000. године, а захвалан је Ненаду Чанку што је основао Лигу: "То је била идеална опција за мене".

Пре овог повратка, бавио се само бизнисом, имао је фирму, с 50 запослених, сада је она мања и "права је породична фирма, брат и ја радимо заједно".

Своју супругу Снежану "зна од када знам за себе, али љубав се родила на радној акцији и сада је већ 25 година како смо заједно, не знам чиме сам заслужио такву срећу, али ето, имао сам среће". Снежана је, каже, новинар, а имају сина и две кћери, "којима смета моје одсуство, мада се трудим да то надокнадим".

У младости се активно бавио кошарком, играо у клубу из Бачке Тополе, а после је био судија. Сада помаже женском кошаркашком клубу "Тополчанка" и то му је веома важно, "спорт је јако важан, научите да се борите за место у тиму, да се радујете победи, али и да губите". Воли старине и понешто скупља, "има грамофоне из 19. века, нешто намештаја и посуђа из тог периода" и силно жели да купи неки салаш.