Улична уметност на зидовима

Налепница са мотивом малог розе прасета залепљена на неком неупадљивом месту није реткост на улицама Београда. Многи је неће ни приметити, док ће је неки изједначити са још једним обликом "вандализма клинаца из краја". Аутори ове и сличних сличица, међутим, не маре за то. Овакве мале налепнице, за упућене, представљају много више. Поруке које носе су много јаче и смисленије. То је улична уметност или "стрит арт" – облик уметности који се у свету појавио у другој половини двадесетог века, а код нас се развија тек последњих година. Осим налепница, у овај вид уметности спадају и "стенсили", слике на зидовима које настају уз помоћ картонских шаблона који се претходно припремају. Техника "стенсила" је практична због тога што од једног шаблона може да се направи више цртежа. Овој врсти уметности припадају још мурали, односно слике на зидовима, као и минијатурне скулптуре које уметници остављају по најразличитијим деловима града.

"Стрит арт" стварају млади људи који имају шта да кажу, а то чине на суптилан начин, пријатан за око. Аутори ових малих уметничких дела не жуде за било каквом врстом институционалног признања, а њихова уметност не може да се сврста ни у један установљени правац у уметности. Једино се надају да ће њихова дела да преживе макар један дан на улици. Уметност улице је ту, на прометним саобраћајницама велеграда, где је борба за опстанак стална и никога не мази.

Јасмина Тешановић, колумнисткиња и ауторка филма "Стрит арт", каже да графити нису улична уметност будући да они представљају писање слогана и имена, а то није уметност.

– "Стрит арт" је уметност изван галерија, изван кодова мејнстрима и не може се контролисати нити укинути. То је уметност изван граница, има универзални језик глобалних слика и преноси се као вирус, не можеш јој ни судити будући да ауторство углавном не постоји, уметници су анонимни и не траже ништа заузврат осим да им порука "живи" макар један дан – каже Тешановићева.

При одабиру места на које ће да поставе своје радове, аутори се углавном одлучују за прометна места у центру града. Труде се да њихова дела не уништавају фасаде и објекте од културног значаја, већ их пoстављају на места која су неугледна и запуштена. На тај начин стварају посебан облик естетике за места у граду која су препуштена забораву и о којима човек ретко размишља као о лепим, или погодним за постављање неког уметничког дела.

Према речима магистра Љиљане Радошевић, историчарке уметности специјализоване за област уличне уметности, "стрит арт" је мешавина различитих облика изражавања и једна од њених одлика је да буде доступна свима.

– У уличној уметности постоји фузија многих уметничких облика изражавања скулптура, инсталација, налепница, а њихови аутори су махом млади људи. Због тога је "стрит арт" уметност адолесцената, а сви аутори имају неки облик уметничког образовања – каже Радошевићева и додаје: – Код ове врсте уметности није поента да рад буде визуелно леп, већ да се прати концепт и да по томе уметник буде препознатљив. Када успеју да изграде свој потпис по коме се разликују од других, они по логичном следу ствари постају свесни чињенице да од нечега морају да живе и траже запослење у сфери уметности, махом као графички дизајнери.

"Стрит арт" је као уметнички правац на тлу Европе најпре настао у Паризу. У нашем главном граду је настао у доба када је сцена графита била прилично мртва, у периоду 2004. и 2005. године.

– Тада се појавила TKV (The kraljica vila), млада ауторка, чији су стенсили у то време спасли београдску сцену – тврди Љиљана Радошевић.

Релативно је мали број оних који се активно баве "стрит артом" и они се често удружују у групе, док неки раде индивидуално. Никад их нема више од 20, а разлог за то је што при свом уметничком и личном сазревању постају свесни својих егзистенцијалних проблема и одлучују се да потраже запослење. "Екипа", "Попрат", "Андерград", "Ката" су само неке од њих. Немогуће је доћи до свих због тога што неки само желе да изађу на улицу, нацртају нешто и тако се искажу, па се затим повуку, без било какве жеље за остваривањем користи или признавањем од стране друштва.

Бојан Јанковић, један од аутора уличне уметности и ситуационог стрипа, води радионице о овим феноменима у Дому културе "Студентски град" путем којих покушава да их приближи публици.

– Људи који се баве "стрит артом" доживљавају свој град као галерију и користе се улицом. Ову уметност су покренули "битници" и бескућници, а после су је преузели гангови састављени од хиспано популације у Америци који су увели потпис или "таг", иако има и уметника који остављају непотписана дела. Индијанци такође имају овај облик уметности при прављењу тотема и дрвореза, а савремени пандан тотему је бандера коју ми користимо за своје изражавање – тврди Јанковић.

Београд је за сада другоразредни град што се тиче "стрит арта", али будући да је велики, има све могућности да поспеши развој овог вида уметности.