У уметности нема баш много генијалаца

Психоанализа се одувек бавила промишљањима о уметности и стваралаштву уопште и сматра се да је после клиничког рада то најзначајнија област њеног интересовања. До данас је саопштено више теорија о природи уметничког стваралаштва и креативности и скоро да нема правца у корпусу психоанализе који није саопштио своје виђење на ову тему.

Међутим, Ричард Чесик (1932), амерички психијатар и психоаналитичар, у више својих радова износи једно становиште које се разликује од других и заслужује пажњу и стручњака и широког круга заинтересованих појединаца.

Он сматра да у основи стваралачких потенцијала појединаца леже три димензије: постојање креативне генијалности која своје изворе црпе из биолошких карактеристика индивидуе, способности да се у креативном процесу оствари привремена регресија и исцрпљивање функције ега и, најзад, својеврсна стрепња и страх који покрећу креативни процес који почива на конституционој способности мењања нивоа активности ега и компромисних формација. При томе Чесик укратко потврђује већ општеусвојене истине да уметничка креативност захтева релативно целовит его, да емоционална болест омета и ограничава креативност, а не јача је, да неки уметници, упркос својим психопатолошким проживљавањима, очувају способност да се одвоје од своје патологије и продуховљавају своје конфликте у уметничка дела.

У складу са првом димензијом, биолошким потенцијалом ствараоца, Чесик говори о две врсте уметничке креативности, развојне и генијалне, о чему ће бити речи у овом напису.

Развојна креативност се може појавити у било ком животном добу појединца. Веома је типично да се појави код деце скоро одмах од тренутка када зграбе оловку и почну да цртају. Затим, наступа период претпубертетског мировања овог процеса, а онда се често јави његов велики пробој током младалачког доба. Многи адолесценти пишу песме и приче, сликају слике, али код већине људи после адолесценције развојна креативност престаје. Понекад, што је дивно, развојна креативност се може поново појавити после пензионисања или чак и у старости.

Зна се да је развојна креативност прилично раширена функција ега и резултати овакве креативности варирају зависно од урођених вештина и талената ствараоца, производи пријатну уметност у којој се често може уживати, али јој недостаје суштинске елемент, генијалност, без обзира колико марљиво обичан појединац покушавао да вежба и усавршава своје таленте. Чесик наводи пример Ничеа који је, иако несумњиво филозофски геније, имао само обичну креативност када је компоновао своје клавирске комаде. У домаћинству Вагнера њима је била указивана учтива пажња, али никада се није јављала сумња у погледу тога ко је био музички геније.

С друге стране, генијална креативност је нешто ретко и изванредно. Генији и њихова дела носе са собом додатни чинилац који удубљивањем у њихову уметност дају човеку нов начин гледања на свет, ново разумевање његовог селфа, његове културе и трансцендентан доживљај смисла бивствовања, како је то описао Мартин Хајдегер. Другим речима, генијалну креативност достижу ретки појединци чији извор увек има више него што из њега истиче, или генијална креативност нужно призива изванредно и трансцедентно зато што је стваралац свестан тога, или, генијална креативност обезбеђује „шифре” за схватање трансцедентног. Пре Шекспира постојала је само карактеризација, нека врста смештања сваке особе у њен групни фах. После Шекспира појавили су се карактери – мушкарци и жене који су способни да се мењају са својим крајње индивидуалним личностима. На сличан начин, антички Грци су задобили осећање свог идентитета из Хомерових епова. Зато Чесик, позивајући се на Хајдегера, тврди да су Шекспир, Хомер и други генијални ствараоци дефинисали свет. У том контексту занимљив је његов осврт на стваралаштво психоаналитичара. Он тврди да је једино Фројд поседовао генијалну, а сви остали само обичну или развојну креативност!

Радови генијалних стваралаца, заправо, потресају до темеља наше текуће погледе на свет, наше устаљене и савремене животне структуре. Зато је правило да изазивају велике отпоре, што је у историји цивилизације и културе већ давно препознато. Њихова дела успешно оспоравају управо тај устаљени поглед на свет и те структуре унутар којих се ми удобно осећамо и које нам изгледају самоочигледне. У том смислу генијални уметник је претеча будућности. Мишел Фуко је тврдио да су генијални уметници весници будућности, што их излаже веома раширеној појави – да буду описани као луди у време своје креативне активности.

На крају, преостаје да видимо како је Чесик објаснио трансцендентни доживљај преузет од Хајдегера. Он сматра да се бивствовање може схватити као однос према стварима који влада свим нашим односима на Земљи, али тај однос сам по себи остаје непримећен. То није однос који је довео до помрачивања нашег света, холокауста, бескрајних ратова и тежње за моћи над другима. То је однос као догађања на чистини, онтологија догађаја, ствари се прихватају онакве какве јесу, допуштање да се појави оно што ће се појавити, нека врста феноменолошког односа према свету.

Не упуштајући се у друге димензије основе уметничке креативности, на крају овог написа морам да укажем на опасности које прете уметности и стваралаштву уопште развојем технолошке махнитости. Уметничку активност, заједно са многим другим људским потенцијалима, једноставно је збрисао поражавајући утицај цивилизације засноване на медијима. У том лудилу, технички напредак постаје циљ по себи независно од проблема које ствара. Чак су заборављени и проблеми због чијег решавања је техника изворно уопште и смишљена. Тако су створени услови за невероватне претње киселих киша, топљења језгара нуклеарки, радиоактивне контаминације, пробијања озонског омотача, отопљавање климе и огромног уништавања природне средине и све се то одвија све брже, без краја на видику.

Директно се супротстављајући овом тренду, Хајнц Кохут, амерички психијатар и психоаналитичар аустријског порекла, пре више година је написао: „Можда сте ме до сада довољно упознали да бисте схватили да сматрам да је главно питање живота не исход борбе за доминацијом, већ исход борбе за очување активне креативности. Међутим, креативност у крајњој линији зависи од способности да будемо у додиру са разиграним дететом које је скривено дубоко у нашој личности и на способности да сачувамо свежину дететовог сусрета са светом. Сва зрела креативност зависи од наше способности да охрабримо раст ове унутрашње слободе.”