Хазардерска (за)клетва

Нећу више да се коцкам. Хајде да се кладимо.

Кажу да је у Србији све више патолошких коцкара, док је клађење одавно постало распрострањен облик (разби)бриге. Никле су 1.663 кладионице и коцкарнице, тврде статистичари и указују да данас готово сваки други Србин бар једном недељно уложи новац у неку од игара на срећу. И најчешће изгуби.

За већину Срба, пак, игре на срећу су привремена и безопасна забава. Ипак, три до пет одсто постају патолошки коцкари. Код тинејџера је тај проценат трипут већи. Једни у болест потону покушавајући да коцком реше егзистенцијалне проблеме, а другима се забава несвесно претвори у пакао.

А држава и даље игра двоструку игру – критикује коцкарски порок и од њега лепо живи: само приходи од класичних игара на срећу (лота, томболе и инстант лутрије) прошле године су донели државној каси више од педесет милиона евра.

За разлику од лавине ситних коцкара, чији животи понекад личе на лошу опкладу, професионални кладионичари не верују много у срећу. Они се углавном заклињу у квоте, бројеве и закон вероватноће. Верују у математику и информације: знају да се утакмице неретко намештају и да се судије и спортисти купују.

Тврде да је срећа опака заводница која шапуће илузије и удаљава играче од конкретних података. Али понекад поверују и у коцкарске чаробњаке који могу да поделе карте из још нераспакованог шпила.

Коцкар се најбоље осећа када се коцка. Многи психијатри сматрају да патолошки коцкари имају потиснуту потребу за самоуништењем. Док се коцкају, они живе у свету снова. И, по правилу, уништава их похлепа. Још „само једну руку, па још само једну...”

Покер је једина права коцкарска игра, куну се хазардери. Све остало је рупа у коју бацаш паре јер – казино је увек на добитку. Са шест шпилова блек-џек постаје класична игра на срећу и само коцкарско чудовиште може да прати свих 312 карата. У покеру мораш, наравно, да рачунаш на срећу, али имаш исте изгледе као било ко за столом. Кад се изједначе шансе, све се своди на то ко је бољи играч.

Покерашки асови признају да је ова карташка игра отров и у исто време – афродизијак. Једина комбинација коју већина професионалних покераша никад не игра јесте фул осмица и кечева. Овај фул увек доноси несрећу, тврди покерашко сујеверје. Три осмице и два кеца држао је у рукама легендарни коцкар и револвераш Бил Хикок кад му је пришла прљава вуцибатина Џек Мекол и упуцао га с леђа.

Улицама коцкарских метропола одавно не тумарају протуве с кечевима у рукавима, тражећи жртве. Престонице светског хазарда – Лас Вегас, Атлантик Сити и Макао – данас изгледају као Дизниленд, где родитељи могу доћи са својим малишанима и приуштити себи мало забаве. Док се клинци играју гусара на компјутерским игрицама, маме и тате искушавају срећу на једноруким џековима.

Магичну моћ богиње Фортуне и заводљиву опчињеност рулетом, срећу и пропаст, похлепу и очај правоверни коцкар може наћи на једном месту – у казину. А казино је математичка палата осмишљена с циљем да играче раздвоји од њиховог новца.

Када дођете у Макао, рецимо, већ другог дана сви крупијеи и коцкарски дилери знају како се зовете, одакле сте, шта пијете, коју игру играте и какву тактику примењујете, сведочи аутор овог текста.

Макао је мали град с великим ушима. Смешка вам се у лице и преврће вам џепове. Ипак, дискреција је загарантована. У казину влада неписано правило које гласи, отприлике, овако: „Ја знам да ти знаш да ја знам, али то не треба други да знају”.

И Београд има свој Гранд казино с пет звездица, по угледу на неонску бајку звану Лас Вегас. Највећа коцкарница на Балкану простире се на 9.000 квадрата у бившем хотелу „Југославија”. Казино има 25 коцкарских столова и 230 слот машина.

„Ставио сам жетон на црвено и изгубио. Затим сам изгубио још једном, и још једном. Сутра, сутра ће се све свршити”, описао је Достојевски у „Коцкару” своје хазардерске пориве на рулету.

„Има болесно грозничаве лепоте у правој коцки, када се може рећи alea iacta est и чекати решење судбине”, написао је Роже Кајоа у социолошкој студији „Игре и људи”. „Коцка ниподаштава и исмева рад, стрпљиви и упорни труд, штедњу и лишавање у име неке будућности... Реци ми шта се играш, па ћу ти рећи ко си”.

Магична моћ коцке је специфичан феномен који подстиче похлепу, исисава новац, расипа време и енергију а, у најтежим случајевима, уништава животе. Ипак, без обзира на то да ли смо млади или стари, богати или сиромашни, паметни или глупи, у хазардним играма свако може имати среће. Зато ће се људи увек коцкати.

Хајде да се кладимо.

Петар Мићковић