Јахачи на крају света
Три пута већа од Француске, а двапут од Тексаса, простире се на 1,57 милиона квадратних километара. Монголија – „земља плавог неба на крају света”, како је поетично називају – има само 2,7 милиона становника, од којих трећина живи у Улан Батору.
Монголију, земљу непрегледних степа и огромне пустиње Гоби, окружују хоризонти. „Ми се граничимо са небеским сводом”, тврде Монголи, сви номади у срцу и души, поносни на величину своје земље, ипак стешњене између два џиновска суседа – Русије и Кине.
Монголија је земља ловишта и оружја. Ту долазе ловци из свих крајева света да за мале паре крену у хајку на медведе или дивље вепрове. Прво, по обичају, сврате до неке продавнице оружја у Улан Батору и – купе ловачку пушку.
У престоници Улан Батору (црвеном хероју) преовлађују сива и бела боја, боје бетонских петоспратница и јурти (или герова, како кажу Монголи), традиционалних округлих шатора. Разрованим улицама брекћу олупане „волге” и совјетски мотоцикли из педесетих, претичући најновије моделе јапанских лимузина и коње у лаком касу.
У Улан Батору је све на продају: кашмир, злато, ловачки пси... У бесцење. „Свеопшта распродаја”, пише на улазу у велику уличну пијацу, недалеко од главног градског трга Сукбатар. Овај натпис на три језика (монголском, руском и енглеском) привлачи реку купаца, углавном новокомпонованих монголских парајлија.
У центру монголске престонице доминира трг Сукбатар, минијатурна копија пекиншког Тјенанмена. На Сукбатару се традиционално најављује највећи монголски фестивал Надам који цео Улан Батор претвара у шарени и бучни карневал у којем доминирају три најпопуларнија монголска спорта: јахање, рвање и стреличарство.
Монголи воле да кажу да су рођени на коњима. Прво науче да јашу, па тек онда да ходају. Још од времена Џингис-кана, који је са хордама коњаника освајао свет, племенити и елегантни галопери за Монголе представљају светињу.
У Монголији има више коња (три милиона) него људи, мада се обично каже „један Монгол – један коњ”. Добар тркач кошта најмање 5.000 долара. На великим монголским такмичењима џокеји су искључиво – деца, од шест до девет година. Старији могу само да навијају и да се кладе у грумен злата. Тако налажу правила.
Улан Батор носталгично пулсира у стилу Џингис кана, злогласног војсковође и генијалног освајача из 13. века. Најлепши хотел, најпопуларнији бар, најбоља вотка и најукусније пиво носе назив „џингис”.
Његово име Монголи изговарају са поносом, док легенда о великом освајачу траје већ осам векова. Ујединитељски цар, како га зову, имао је војску од 250.000 коњаника, наоружаних копљима са куком, дугачким ножевима, луковима и стрелама. Сви су носили заштитне капе, кожне оклопе (очврсле од коњског урина) и штитове.
Највећи освајач у историји ратовања створио је огромно царство од Жутог до Црног мора. Његов унук Кублај кан, који се прогласио за кинеског цара, проширио је империју која се у једном тренутку простирала од Кине до данашње Мађарске.
Рођен 1162. године, Џингис кан је имао само девет година када су му Татари убили оца, племенског вођу. Умро је 1227. године, у време опсаде Тајгута, од задобијених рана, на коњу.
Рођен на коњу и умро на коњу, кажу Монголи.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


