Тадић и Коштуница не пишу тужбе

Готово да нема недеље да неки политичар не запрети судском тужбом због нечега што је о њему рекао његов политички противник. Кад би свака таква претња била и реализована, а судови давали предност парницама државних и страначких функционера, предмети обичних грађана вероватно би пре застарели, него што би добили судски епилог. Прецизна статистика о томе колико се процеса, у којима су главни актери политичари, тренутно води у судовима, не постоји. Ипак, судећи по незваничним информацијама које смо добили из Првог и Трећег општинског суда у Београду, где обично завршавају тужбе за клевету, чини се да се политичари много чешће задрже само на претњи, него што заиста "пресавију табак".

Последњу серију таквих претњи отворио је пре три недеље председник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић. Он је Четвртом општинском суду и Специјалном тужилаштву поднео кривичну пријаву у којој као чланове злочиначког удружења, уз власника "Делте" Мирослава Мишковића, помиње и председника владе Војислава Коштуницу, вицепремијера Божидара Ђелића, министра унутрашњих послова Драгана Јочића, министра економије Млађана Динкића, министра пољопривреде, шумарства и водопривреде Слободана Милосављевића и министра трговине и услуга Предрага Бубала. Од Ђелића, Бубала и Динкића одмах је стигао одговор да ће се са Јовановићем због наведених клевета сусрести на суду.

Како нам је речено у Динкићевом кабинету, министар је у међувремену предао суду тужбу и то за накнаду штете. Министар Бубало нам је рекао да још спрема тужбу са својим адвокатом, док у Ђелићевом кабинету јуче нису могли да нам кажу да ли је тужба против Јовановића предата суду.

Од тешких оптужби не презају ни друге политичке странке. Њихови функционери спремни су да у медијима и на јавним наступима за  политичке противнике, а у сврху сопствене промоције, пажње медија и "блаћења" конкуренције, тврде да су повезани са мафијом и тајним службама. Ословљавају их са "лопов" и  "убица".

Некад се преко овако тешких квалификација пређе, јер се схватају као део политичке игре, прљаве додуше, али, опет, као легитимни део борбе за власт. У другим случајевима, тражи се последња реч судије. Тако је Чедомир Јовановић поднео девет приватних тужби за клевету против портпарола ДСС-а Андреје Младеновића. Јовановић тужи Младеновића, између осталог, и због тога што је овај други рекао да је сасвим јасно да постоји недвосмислена веза између људи из криминалног миљеа који су ликвидирали премијера Ђинђића и Чедомира Јовановића и Владимира Бебе Поповића.

Осим што се срећу у парламенту, Чедомир Јовановић и Зоран Шами (ДСС) могли би се ускоро наћи заједно и у судници. У овом случају Јовановић је тужена страна. Шами је тужио Јовановића за клевету, односно за тврдњу да је посланик ДСС-а више пута био у кући вође земунског клана Душана Спасојевића у Шилеровој улици у Земуну.

Да ли због страха од тога да се колега политичар позове на имунитет или да се једноставно не појављује пред судијом, а предмет застари, тек поједине политичке личности никада не туже за клевету.

И два највиша државна функционера у земљи Борис Тадић и Војислав Коштуница одскачу од уобичајеног политичког фолклора и уздржавају се од посезања за тужбом у случајевима када сами постану мета нечијих оптужби.

Председник Србије Борис Тадић никада никога није тужио за клевету, мада је било "материјала" за тужбу: Томислав Николић га је називао "издајником" и "усташом", а Александар Вучић "највећом штеточином за државу Србију" и "срамотом за Србију".

"Председник на клевете гледа као на ружан политички фолклор, али сматра да се лоша политичка култура не може исправити судским пресудама. Он никога не вређа и тако даје пример другима како би требало да се понашају", кажу у прес служби председника Србије.

И председнику Владе Србије Војиславу Коштуници на терет је стављано од тога да је умешан у атентат на премијера Зорана Ђинђића до тога да појединим тајкунима даје подршку за незаконито богаћење. Наши вишедневни покушаји да од премијеровог саветника за медије Срђана Ђурића добијемо објашњење зашто Војислав Коштуница не тражи правду на суду остали су без резултата, а у владиној прес служби нам је речено да у томе и нећемо успети, јер "премијер и његов саветник ових дана размишљају само и искључиво о Косову, ни о чему другом не могу да мисле, нити да одговарају на питања која нису у вези са Косовом".

Међу онима који се ретко одлучују да политичке противнике туже због изнетих тврдњи су и радикали. Ипак, због тврдњи Наташе Кандић у "Кажипрсту" Б92 да "постоји сумња да су неки цивили у Антину страдали од његове руке", Томислав Николић је 2005. године поднео кривичну пријаву против Наташе Кандић и Верана Матића. Након што је Четврто општинско јавно тужилаштво у Београду оценило да нема довољно доказа за покретање кривичног поступка против Наташе Кандић и Верана Матића, радикали су најавили да ће Николић поднети приватну тужбу због клевете против Наташе Кандић, али нисмо успели да сазнамо да ли су то заиста и учинили.

Ипак, било је и оних који су на суду завршили посао. Међу њима је и бивша министарка за пољопривреду и потпредседница Владе Србије Ивана Дулић-Марковић (Г17 плус), која је тужила радикала и бившег председника Скупштине општине Лесковац Горана Цветановића због вређања на националној основи. Општински суд у Лесковцу је априла ове године осудио оптуженог на казну од 80.000 динара због тога што је Дулићеву и њену породицу назвао "усташама".

Бивши министар за пољопривреду Драган Веселинов (Коалиција Војводина) морао је 2004. године да плати бившем председнику владе Мирку Марјановићу 10.000 динара због клевете. Марјановић је тужио Веселинова због изјаве да "бивши премијер слободно шета након свега што је упропастио". Према оцени суда, то што је Веселинов прозвао Марјановића док је трајала акције "Сабља", значи да је упутио "позив на кривични прогон Марјановића".

А да није немогуће да се чланови једне партије нађу у истом спору, али на супротним странама, показали су у мају 2001. године председник Социјалдемократије Вук Обрадовић и функционерка те странке Љиљана Несторовић. Иако га је тужила због сексуалног узнемиравања, суд је осудио Обрадовића само због увреда на њен рачун.

Велики опоненти у јавности, министар финансија у претходној влади Млађан Динкић и бизнисмен и лидер Покрета снага Србије Богољуб Карић нису сучељавали своје тврдње и на суду. Карић је поднео тужбу јер га је Динкић назвао "највећим демагогом у Србији, јер прича народу оно што жели да чује". Међутим, две стране нису одмериле снаге, јер се те 2005. године, садашњи министар економије и регионалног развоја позвао на имунитет.

Динкић је тада објаснио да када би се одазивао на сваки судски позив не би имао времена да се бави својим послом.

Неки од политичара су ватрено пред новинарима и камерама најављивали тужбе, али су многи касније од њих одустајали. Некадашњи потпредседник владе Небојша Човић својевремено је поднео, па повукао тужбу против Војислава Шешеља, а Миодраг Исаков је намеравао да тужи тадашњег председника Скупштине Војводине Ненада Чанка. И Чанак је смишљао тужбу због тога што га је Исаков повезивао с Ненадом Опачићем (ухапшен у "лову на организовани криминал"). Чанак је, међутим, одустао од покретања судског спора.

Јово Бакић, социолог и предавач на Филозофском факултету у Београду, примећује да оптужбе у јавности и касније пресуде за клевету немају велики утицај на опредељење бирача.

– Сигурно је да онај ко бесрамно вређа своје политичке противнике може добити још веће симпатије код оних који би и иначе за њега гласали, или би придобио још неки глас, али сумњам да може да привуче гласаче својих конкурената. Људи гласају за извесне личности због њихових идеја и понашања, а не због онога што се у њима говори у јавности. Бориса Тадића су називали разним ружним именима, али је опет постао председник Србије – истиче Бакић. Он додаје да, иако клевета и пресуда не могу да поколебају мишљење највећег броја грађана или да надокнаде већ нанету штету, неки политичари траже одлуку суда због личне сатисфакције. "Некада се због клевета и увреда позивало на двобој, а сада на суд", закључује Јово Бакић.

--------------------------------------------------------------------------

Ивана Дулић-Марковић: Тужила бих поново

Иако би поново тужила сваког ко је оклевета, Ивана Дулић-Марковић истиче да пресуда против Цветановића није отклонила страх који осећа за своју породицу.

– Живим у земљи у којој свако може да вас понижава и вређа без трунке стида. Судска пресуда ту ништа не може. Нарочито у мом случају када осуђеном пресуда није ни опомена, јер он понавља исто кривично дело.
Ипак, мислим да одлука суда скреће пажњу на оне којима је једина политика управо то – изношење лажи и увреда – каже Ивана Дулић-Марковић.