Технологија у служби музике

Сетимо се Томаса Едисона и његових експеримената крајем 19. века. У то време данас популарни даунлоуд био је мисаона именица. Но, од тада је човечанство много узнапредовало. Развој технологије и бројни проналасци потпуно су променили начин на који данас слушамо музику.  

Током протеклих деценија, неки музички снимци постали су симбол значајних преокрета, пре свега у поимању и коришћењу техничких достигнућа. Ти пионири показали су како технологију треба ставити у службу музике. Интернет претраживач MSN недавно је објавио листу 12 албума који су променили музику заувек.

За немачки састав „Крафтверк” обично се кажу да су „пионири електронске музике”. Док су неки музичари још увек савладавали електричне гитаре, „Крафтверк” су правили електронску музику користећи синтисајзере. Чак су и своје гласове модификовали прихватајући оберучке могућности електронике. А све то на албуму „Autobahn” из 1974. године, познатом и по томе што је приликом снимања коришћен „Minimoog” синтисајзер.

Џеф Даунс и Тревор Хорн, који су стајали иза имена „The Buggles”, играли су се са новим технологијама у музици. Албум ове музичке поставе „Adventures in Modern Recording” из 1982. године означио је прекретницу јер је први пут коришћен полифони семплер (могућност свирања више од једне ноте истовремено). Иако њихови експерименти нису наишли на комерцијални успех, комбинација синтисајзера и раног семпловања утрла је пут успеху група које су се касније појавиле.

До краја осамдесетих технологија је толико узнапредовала да је много плоча могло бити семпловано или луповано како би се уклопиле у нови ритам. То је била основа за многе хипхоп албуме. Трио „De La Soul” је на плочи „3 Feet High and Rising” из 1989. године представио врхунске домете новог стила. „Умонтирани” „Steely Dan”, „Funkadelic” или „Hall & Oates” у нумере овог трија дали су оријентир наредним генерацијама реп музичара.

Легенда соула Стиви Вондер објавио је 1973. плочу „Innervisions”. Звучне етапе, синтисајзери… само су неки детаљи музичких новотарија које су се могле чути на овом албуму. Стиви је свирао све инструменте на пола плоче. У психоделичној нумери „Too High” искористио је све могућности електронике што је резултирало задивљујућим ефектом.

(/slika2)„Растезање” времена је техника која омогућава да се семпл убрза или успори, а да се при томе задржи оригинална висина тона. И док су се неки музичари у прошлости трудили да по сваку цену избегну коришћење овог ефекта, младом америчком хипхоп музичару Канијеу Весту то није нимало сметало, што се чуло на његовом хваљеном деби албуму „The College Dropout” из 2004. године.

Уз помоћ продуцента Тонија Висконтија Дејвид Боуви је 1977. године снимио веома утицајан албум „Low”. Ова плоча издвојила се из мора других издања због коришћења тзв. gated reverb ефекта, што је допринело да се добије звук камерне музике креиран на бубњевима. Многи продуценти су, наводно, звали Висконтија и распитивали се како је дошао до тог звука, међутим, он је одбио да открије своје методе.

„Фантастична четворка” – „Битлси” први пут су 1967. године снимали на четири канала. То је Ленону, Макартнију, Харисону, Стару и продуценту Џорџу Мартину отворило могућност експериментисања. Резултат је био богатији и узбудљивији звук у односу на претходне плоче. У питању је легендарни албум „Sgt. Pepper`s Lonely Hearts Club Band”. Плоча је препознатљива и по звуку, налик флаути, који је снимљен на клавијатурама, а све захваљујући „Mellotron” семплеру.

Коришћење више микрофона приликом снимања оркестара далеких тридесетих година прошлог века названо је „звучни зид”. Тридесет година касније то је обилато користио продуцент Фил Спектор. Он је свој звучни зид креирао тако што је неколико музичара унисоно свирало исте деонице, на тај начин потпуно искористивши могућности микрофона и стварајући снажан, пун звук. Тај Спекторов звук може се чути на албуму „A Christmas Gift For You” из 1963.

Британски музичар Џон Мартин допринео је популаризацији ефекта названог „ехоплекс”. На албуму „Stormbringer” из 1970. године показао је отвореност према новим технологијама. Креирао је одложени звук, налик еху и добио је музичке деонице толико уникатне, које као да долазе из пећине.   

Пионир даба Озборн Радок, познатији као King Tubby, од студијског инжењеринга крајем шездесетих година направио је уметничку форму, а миксета му је служила као главни инструмент. Свет је упознао са техником снимања која омогућује да се ехо сними уз одјек да би се креирао „простран” звук, пун басова. А 1976. године објављен је албум „King Tubby Meets Rockers Uptown” чији је аутор Аугустус Пабло.

Када су се појавили осмоканални, 16-канални и 24-канални студији, то је омогућило свим мултиинструменталистима да албуме сниме сами. Мајк Олдфилд је на најбољи начин искористио нове технологије на концептуалном албуму „Tubular Bells” из 1973. године. Олдфилд је одсвирао већину инструмената на плочи (више од 20), створивши прави саундтрек расположења.

„Лед цепелин” су пре четири деценије објавили албум првенац „Led Zeppelin”. Већина поп плоча до средине шездесетих биле су монофоне (једнозвучне), а већ почетком седамдесетих поп издања објављивана су у једноканалним и двоканалним (стерео) верзијама. Многе плоче из шездесетих, које се данас могу набавити у стерео варијанти, оригинално су биле монофоне док нису направљене „лажне стерео” верзије. А деби албум „Лед цепелина” био је објављен у стерео систему, што га, за то време, чини малтене јединственим.