За децентрализацију, док не дођу на власт

Доношење новог Статута Војводине и јавна расправа о Нацрту закона о регионалном развоју су на веома драматичан начин у жижу политичке јавности извукли питање децентрализације Србије. Још од 5. октобра 2000. и почетка демократских промена Србија се нашла разапета између потребе да децентрализација земље постане саставни део процеса демократизације и приближавања уједињеној Европи и страхова да би децентрализација могла довести до даље дезинтеграције. У прилог децентрализацији ишло је и предизборно обећање ДОС-а дато у платформи за септембарске изборе 2000. у поглављу под називом ,,Први дан нове скупштине”:Усвојићемо декларацију о хитним припремама за доношење новог Устава, ради отклањања постојећег уставног хаоса... Декларација ће уважити потребу за децентрализацију државе, са посебним освртом на регионализацију Србије и афирмацију аутономије Војводине и Косова и Метохије. Ово обећање није никада испуњено и уместо тога 2006. године смо, уз сагласност свих парламентарних странака, добили нови Устав којим је задржан централистички режим у Србији. Два су основна извора противљења децентрализацији који дају „алиби” и за оваква уставна решења. Први је у наслеђеном јавном мњењу где се, због дугогодишње Милошевићеве пропаганде, сваки захтев за децентрализацију изједначавао са сепаратизмом. У делу Србије ван Војводине још из монархистичких времена постоји и традиционалистичко схватање да је јака она држава која има јаку централну власт.

Уз то, код грађана је још свежа траума од отцепљења Косова и страх да би се, уколико се изврши децентрализација, процес дезинтеграције могао даље наставити. Међутим, кључни чиниоци на политичкој сцени Србије несамо да се не труде да развеју оваква схватања и сумње него их често и сами подстичу. Када је реч о народњачко, напредњачко, радикалском делу политичке сцене, овакво понашање је разумљиво јер они на страховима овакве природе учвршћују свој рејтинг као браниоци интегритета земље и борци против наводног сепаратизма. Али, проблем је у томе што ни такозвани проевропски блок није доследан у својим залагањима за децентрализацију о чему сведоче и најновија збивања око Статута Војводине која су већ прерасла у неку врсту политичког скандала. Код ових странака је препознатљив начин понашања да се док су у опозицији залажу за децентрализацију, али када дођу на власт одељци о децентрализацији нестану и из њихових основних партијских програмских докумената, па и јавних залагања.

Притом је очигледна жеља да се кроз задржавање централистичког система док се не заврши подела транзиционог плена све држи под контролом из једног центра, из којег се врши и редистрибуција, па макар и сиромаштва.

Директор Центра за регионализам из Новог Сада