Убојитост паланачког духа

„Госпођа министарка” у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности.

Јовановићева „Госпођа министарка” узбудљиво почиње у маниру театра апсурда: ликови седе на просценијуму, у низу, буљећи у нас, не мичући се, као да су Јонескови или Бекетови ликови, беживотни и бестелесни, у неком недефинисаном ишчекивању нечега, што би их извукло из финансијског шкрипца. А онда, са новом ситуацијом Симиног уласка у владу, апсурд чекања и очајавања се трансформише у један још ирационалнији и фуриознији апсурд – грчевитог нагона да се власт неизоставно искористи и задржи.

У представу је уведен један висећи екран, уоквирен рамом. Слику гоблена, која је фиксирана на почетку, са стицањем Живкине политичке и друштвене моћи, бива замењена видео сликом коју преноси камера за надзор. То је речита метафора њеног транспарентног културног трансфера – од наивне руралности до помодног техно гламура. Камера директно преноси долазак гостију у кућу, што продубљује и идејне и комичке аспекте ликова и радње. У сцени доласка фамилије код Живке, употребљава се, такође, видео пренос, што разиграва и потенцира ситуациону комику, али и акцентује примитивност ликова, њихову жељу за доказивањем и показивањем. Ова врста употребе видео преноса може се схватити и као критичка реплика театра на баналност телевизијских reality show програма, јер се употреба медија овде театрализује, што успоставља тај критички однос.

Њихов, доследно уобличен, гротескни апсурд истиче се и путем приказивања крупних планова њихових појава. Соја Евгеније Станковић је дата репрезентативно, сасвим пластично: глумица пренаглашава њену сексепилност којом она манипулише, чиме се наглашава груба баналност таквог понашања. Јова је агресивни дизелаш, бивши робијаш, џибер танког фитиља који тражи да се врати у државну службу (Александар Крстић), док је Миле Младена Милојковића некакав разроки, неспособни тупан, више зомби но људско биће, за кога тата Панта (Петар Антић) камчи државну стипендију.

Лик Живке, коју заносно игра Сања Крстовић, такође је доста театрално обликован, при чему су у наступу присутне бројне нијансе, различита стања њеног похлепом разореног разума. Александар Маринковић изузетно енергично, пластично и намерно круто, игра Нинковића, карикирајући његову лицемерност, позерску елеганцију, механичку користољубивост. Сви ликови су, дакле, у мањој или већој мери дати стилизовано, чиме се истиче универзалност, односно вечито понављање те ситуације, као и гротескност њихове незадрживе жеље за влашћу и грамзивим коришћењем околности.

„Госпођа министарка” Душана Јовановића је сасвим успешно сценски извукла и водвиљски слој текста, а још више његова сатиричка значења, подвлачећи идеју о убојитости паланачког духа који је у стању да сву логику сравни са земљом, правећи тако од људи тужно-смешне пајаце. Критички аспекат представе посебно је значајан на крају представе, са увођењем интерактивности. Ујка Васа (Драгослав Савић) нам се директно обраћа, тражећи од нас да, путем папирића, гласамо за или против повратка Живке на функцију. Тако се четврти зид директно разбија, мотивишући нас да активније размишљамо о ономе што смо видели, о нашој стварности коју, сугерише нам се, можемо да променимо.