Ubojitost palanačkog duha

„Gospođa ministarka” u scenskom tumačenju Dušana Jovanovića osavremenjen je i vrlo apsurdan prikaz ludila žeđi za vlašću, sočno smešna kritika mentaliteta, ali i spretno realizovan niz burlesknih situacija. Predstava je osvežena nizom novih motiva, u odnosu na Nušićev tekst, koji obogaćuju značenjski nivo predstave, kao i njene komičke vrednosti.

Jovanovićeva „Gospođa ministarka” uzbudljivo počinje u maniru teatra apsurda: likovi sede na proscenijumu, u nizu, buljeći u nas, ne mičući se, kao da su Joneskovi ili Beketovi likovi, beživotni i bestelesni, u nekom nedefinisanom iščekivanju nečega, što bi ih izvuklo iz finansijskog škripca. A onda, sa novom situacijom Siminog ulaska u vladu, apsurd čekanja i očajavanja se transformiše u jedan još iracionalniji i furiozniji apsurd – grčevitog nagona da se vlast neizostavno iskoristi i zadrži.

U predstavu je uveden jedan viseći ekran, uokviren ramom. Sliku goblena, koja je fiksirana na početku, sa sticanjem Živkine političke i društvene moći, biva zamenjena video slikom koju prenosi kamera za nadzor. To je rečita metafora njenog transparentnog kulturnog transfera – od naivne ruralnosti do pomodnog tehno glamura. Kamera direktno prenosi dolazak gostiju u kuću, što produbljuje i idejne i komičke aspekte likova i radnje. U sceni dolaska familije kod Živke, upotrebljava se, takođe, video prenos, što razigrava i potencira situacionu komiku, ali i akcentuje primitivnost likova, njihovu želju za dokazivanjem i pokazivanjem. Ova vrsta upotrebe video prenosa može se shvatiti i kao kritička replika teatra na banalnost televizijskih reality show programa, jer se upotreba medija ovde teatralizuje, što uspostavlja taj kritički odnos.

Njihov, dosledno uobličen, groteskni apsurd ističe se i putem prikazivanja krupnih planova njihovih pojava. Soja Evgenije Stanković je data reprezentativno, sasvim plastično: glumica prenaglašava njenu seksepilnost kojom ona manipuliše, čime se naglašava gruba banalnost takvog ponašanja. Jova je agresivni dizelaš, bivši robijaš, džiber tankog fitilja koji traži da se vrati u državnu službu (Aleksandar Krstić), dok je Mile Mladena Milojkovića nekakav razroki, nesposobni tupan, više zombi no ljudsko biće, za koga tata Panta (Petar Antić) kamči državnu stipendiju.

Lik Živke, koju zanosno igra Sanja Krstović, takođe je dosta teatralno oblikovan, pri čemu su u nastupu prisutne brojne nijanse, različita stanja njenog pohlepom razorenog razuma. Aleksandar Marinković izuzetno energično, plastično i namerno kruto, igra Ninkovića, karikirajući njegovu licemernost, pozersku eleganciju, mehaničku koristoljubivost. Svi likovi su, dakle, u manjoj ili većoj meri dati stilizovano, čime se ističe univerzalnost, odnosno večito ponavljanje te situacije, kao i grotesknost njihove nezadržive želje za vlašću i gramzivim korišćenjem okolnosti.

„Gospođa ministarka” Dušana Jovanovića je sasvim uspešno scenski izvukla i vodviljski sloj teksta, a još više njegova satirička značenja, podvlačeći ideju o ubojitosti palanačkog duha koji je u stanju da svu logiku sravni sa zemljom, praveći tako od ljudi tužno-smešne pajace. Kritički aspekat predstave posebno je značajan na kraju predstave, sa uvođenjem interaktivnosti. Ujka Vasa (Dragoslav Savić) nam se direktno obraća, tražeći od nas da, putem papirića, glasamo za ili protiv povratka Živke na funkciju. Tako se četvrti zid direktno razbija, motivišući nas da aktivnije razmišljamo o onome što smo videli, o našoj stvarnosti koju, sugeriše nam se, možemo da promenimo.