Штрајк глађу до изнемоглости

Охрабрени истрајношћу радника „Партизана” и коначним испуњењем њихових захтева, извесно је да истим путем може кренути и велики број радника који тренутно не примају плату. Опасност лежи у суочавању с реалношћу да влада или послодавац не могу да изађу у сусрет и испуне захтеве. Таква ситуација се већ десила  код последњег штрајка глађу када су радници „Паноне” из Црвенке због тешког здравственог стања морали да прекину штрајк, а да се у међувремену власник фирме није појавио, нити им се обратио.  

Ове године у Србији се штрајковало глађу и на факултетима у Нишу, Крагујевцу и Ранилугу. Реч је била о покушају да се издејствују неке повластице, кадровска решења или реше административни проблеми. Иако је правило да се мотиви штрајка не доводе у питање јер за оне који гладују мотиви су увек прави, Зоран Стоиљковић, професор на Факултету политичких наука каже да се ефикасност штрајка глађу смањује уколико јавност уочи да су разлози противречни и неубедљиви, а број незадовољних који штрајкују се повећава.

Штрајк глађу, у теорији дефинисан као облик аутодеструктивног, политички мотивисаног протеста са циљем придобијања јавности за остваривање захтева, у Србији постаје све учесталије средство притиска и истеривања правде. И док скорашњи примери из света показују да се глађу штрајкује из политичких побуда, као што су то радили Новинари без граница због хапшења новинарке Роксане Сабери или глумица Миа Фароу из солидарности са гладним становништвом Дарфура, код нас овај вид штрајка шири се међу незадовољним радницима и студентима.

– Криза доводи до радикализације сукоба, а транзиција која не погодује радницима и синдикатима изнедрила је штрајк глађу као начин да се одржи шанса за испуњење захтева радника. У транзицији праг дражи је спуштен и лакше се прибегава овом штрајку – објашњава професор Стоиљковић.

Само у протеклом месецу то се на примеру видело у фабрикама „Рашка” у Новом Пазару, „Партизанка” у Крагујевцу и „Панона” у Црвенки, а постоје и претње у неколико других фирми да ће радници почети да одбијају храну. Из досадашњег искуства може се рећи да је критичан моменат за ступање радника у штрајк глађу тамо где већ дужи период постоје неизмирене обавезе послодавца, где штрајкови трају по неколико месеци безуспешно и постају свакодневица на коју се не обраћа велика пажња.

Према подацима Савеза самосталних синдиката Србије тренутно је сто хиљада запослених који не примају плату месецима, и управо су они потенцијални штрајкачи. Душко Вуковић, подпредседник Савеза, каже да Синдикат сугерише радницима да се не одлучују на тај корак јер је „штрајк глађу суицидна мера коју треба заменити другим обликом остваривања права”. И Стоиљковић и Вуковић се слажу да учесталост овог вида протеста упућује на немоћ, неповерење у кредибилитет институција задужених за решавање спорова, класичне методе борбе и јавно изговорену реч и дато обећање.

Професор Стоиљковић истиче да је штрајк глађу самообавезујућ метод. Инсистирањем штрајкача да ће гладовати до испуњења захтева, они стављају своју егзистенцију на савест друге стране, јавности, медија и владе. На себе преузимају велики ризик ослањајући се на солидарност заједнице. У таквој ситуацији и држава и послодавац на себе преузимају ризик јер мало ко је спреман да поднесе евентуалне жртве штрајка, као што је била у стању Маргарет Тачер када је десеторица ирских затвореника умрла од последица гладовања 1981.

– Штрајк глађу је опасно средство јер може бити гадан преседан. Уз велику цену он може бити и потенцијално ефикано средство – каже Стоиљковић.

Ефикасност штрајка зависи пре свега од успеха да се обезбеди публицитет и на тај начин укључи јавност. Медији играју велику улогу преношењем слика изнурених штрајкача, лекарских извештаја, одбројавањем „гладних” дана. Тиме се обезбеђује подршка заједнице да се штрајкачи подрже и истовремено врши огроман притисак на другу страну и државу да реагују.

Једно од битних питања у вези са овим феноменом је принудно одржавање у животу и храњење штрајкача, тј. да ли се тиме крше права штрајкача на телесни интегритет и слободу одлучивања. Проблем се своди на деликатно питање да ли је важније сачувати живот или људска права. Према нашем закону да би се предузела медицинска интервенција потребна је сагласност оболелог или његових најближих рођака. То практично значи да ако се оцени да штрајкач своју одлуку о одбијању хране доноси свесно нико не може присилно да га одржава у животу. Процена је да просечно здрав човек добре конституције без хране може да издржи око 30 дана.