Региони и субрегиони

Када је реч о децентрализацији, велику пажњу јавности изазвала је изјава председника Тадића да су могуће и уставне промене којима би се решило и питање регионализације и децентрализације Србије. По његовом мишљењу,није природно да само Војводина буде регија са дефинисаним правима у Србији кад и друге регије желе иста таква права. Ако би Војводина била једина регија, Србија би била асиметрична држава, што би производило сталну нестабилност. Оваква изјава изазвала је многе недоумице у јавности, пре свега у оном делукоји се односи на асиметричност.

Овде би требало имати у виду да у Србији, сем ако је реч о покрајинама, не постоје било каква искуства у децентрализацији (срезови и окрузи то свакако нису јер је ту реч само о деконцентрацији власти). Због тога, ако би се стварно исказала политичка воља да се уђе у овај процес, као први корак требало би направитинационалну стратегију децентрализације. У овом документу дала би се дубинска анализа стања и потреба и онда кроз упоређивањеса искуствима других децентрализованих европских земаља предложила оптимална решења за Србију.

Када је реч о решењима из других земаља која би се као нека врста модела могла следити и у Србији, ту су нам у сваком случају најближи примери Шпаније и Италије. Из њихових решења, али и докумената Савета Европе свакако требало би преузети неке од кључних принципа: (1) неколико облика регионализамамогу коегзистирати у оквиру једне те исте државе; (2) од свих могућих модела регионализације Србији је, попут Шпаније и Италије, потребна институционална политичка регионализација; (3) уважавајући принцип флексибилности и поступности,Србија би требало да има асиметричан регионализам.

Поједностављено речено, баш због непостојања искустава у децентрализацији, у Србији ван покрајина ће се, уважавајући принципе асиметричности и развојности, морати одредити региони који би на неки начин билипрепознатљиве географске, привредне историјске и друге целине. Иако Закон о регионалном развоју није матични закон за децентрализацију, у његовом нацрту је први пут у Србији у складу са номенклатуром статистичких територијалних јединица по стандардима Европске уније на нивоу НУТС 2 одређено седам региона:регион Војводине, београдски регион, западни регион, источни регион, централни регион, јужни регион и регион Косова и Метохије.Овде је за сада реч само о статистичким регионима који су неопходни за прихват претприступних фондова ЕУ, али ће они сигурно морати да се имају у виду када се једног дана уђе у функционалну децентрализацију Србије. И када се то деси сигурно је да сви ти региони не могу одмах (због недостатка искустава, капацитета и других разлога) добити степен аутономности који би требало да имају покрајине, али би кроз принцип поступности могли касније да се кандидују за то.Систем децентрализације требало би да обухвати и субрегионе, такозвани НУТС 3–нивоекоји би обједињавали неколико општина и који би имали мање изворне надлежности од региона и аутономних покрајина. Ово су за сада само груба полазишта, а кроз националну стратегију децентрализације дали би се прецизнији одговори на сва питања која се односе на децентрализацију Србије, ависе у ваздуху. Политичари би пре свегаморали да стварају атмосферу у јавности којомби се развејала сумња да децентрализација води у дезинтеграцију, јер је пракса у другим државама показала да децентрализација доприноси јачању саме државе.

Такође,требало би развејати сумње да децентрализација кошта кроз увођење новихбирократских структура у регионима. То може бити само делимично тачно јер децентрализација тражи стварање у сваком погледу уређене државе, паи у погледу величине администрације.Притом, треба имати у виду да је због своје неефикасности ипак најскупља централизована држава.

Директор Центра за регионализам из Новог Сада