ЕУ добија дипломатију

Европска унија добија свог министра спољних послова и сопствену дипломатску службу. Према одредбама Реформског уговора, који би лидери ЕУ требало да потпишу 13. децембра у Лисабону, министар ће се, додуше, званично називати високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност, и објединиће истоимену функцију коју, заступајући Савет ЕУ, сад обавља Хавијер Солана, као и функцију садашњег комесара Европске комисије за спољне односе Бените Фереро Валднер. Биће то моћна фигура, али ипак ограничена на то да (само) примењује заједничку политику око које су се једногласно усагласиле земље чланице.
А како ће изгледати и деловати дипломатска мрежа ЕУ? То још није сасвим јасно. Замишљено је да се она састоји из најизврснијих службеника Европске комисије и Савета ЕУ, и дипломата држава ЕУ. Све у свему, била би то армија од неколико хиљада људи, мада се не зна колико тачно, нити како би се одредио удео појединих земаља у њеном саставу. Уобличавање заједничке дипломатске службе, под званичним именом Европска служба за спољне послове требало би, међутим, да почне одмах након потписивања Лисабонског уговора, како би постала функционална до 2009, кад је предвиђено да уговор ступи на снагу.

Искусне европске дипломате већ се вајкају да ће то бити "немогућа мисија", и да ће проћи године пре него што се у пракси оствари идеја о заједничкој дипломатији. Највећи изазов ће бити усклађивање спровођења јединствене спољне политике ЕУ са посебним интересима појединих њених чланица "на терену" и - финансирање. Јасно је, наиме, да ће већина земаља желети да задржи и сопствена дипломатска представништва у свету, поред оних које отвори ЕУ, примећује Антонио Мисироли, директор истраживања у бриселском Центру за европску политику, чији је тим недавно објавио извештај "Спољна служба ЕУ: како изградити ефикаснију заједничку политику".

Ривалитет између службеника који долазе из "структура" ЕУ и националних дипломата пре свега ће избити кад буду у питању новчане принадлежности. Они први су навикли на високе плате из издашне европске касе, док су ови потоњи везани за, по правилу, много скромнија издвајања из буџета својих држава, оцењују аутори извештаја. Представници нове ЕУ службе (или институције, како је неки називају) мораће напорно да пораде на стицању репутације и утицаја које су дипломате појединих европских земаља градиле такорећи вековима.

Заиста, "многа питања су отворена", приметио је Вилхелм Шенфелдер, доскорашњи амбасадор Немачке при ЕУ, учествујући у стручној расправи поводом поменутог извештаја. Како ће бити уређени односи између новог европског шефа дипломатије и такође новог председника ЕУ? Хоће ли служба бити формирана у јануару или у новембру 2009, односно, пре или после избора нове Европске комисије? Колико ће у њој бити представника појединих држава, Комисије и Савета ЕУ? Ко ће, како и колико плаћати запослене у тој служби? Најзад, "да ли је у новом буџету ЕУ за период од 2007. до 2013. године већ предвиђен новац за Европску службу за спољне послове, или ће бити потребна додатна средства?", пита Шенфелд.

За Британце је проблематична већ и сама чињеница да би припреме за оснивање ове службе требало да почну, практично, пре него што земље чланице ЕУ ратификују Лисабонски уговор, док националне министре спољних послова и посланике Европског парламента брине могућност да ће се о осетљивим политичким и безбедносним пословима одлучивати иза затворених врата, мимо њиховог утицаја. Сер Брајана Кроува, бившег шефа Соланиног секретаријата, занима какав ће (дипломатски) статус имати особље нове службе, а Гинтер Бурхарт, некадашњи амбасадор ЕУ у САД, сматра да је, са становишта организационих припрема, најједноставније решење да се садашње делегације Европске комисије у свету (чији шефови већ имају статус амбасадора) једноставно преименују у представништва нове дипломатске службе ЕУ.

Грејем Ејвери, виши саветник у Центру за европску политику и један од аутора извештаја, поред осталих препорука наводи да "треба по сваку цену избећи дуплирање нове службе и постојећих институција ЕУ" и постарати се да она успешно одражава блиску сарадњу Европске комисије и Савета ЕУ. У том случају биће постигнут главни циљ, а то је да спољна политика Европске уније постане кохерентнија и видљивија у свету.