Мудра преписка уврнутих научника

Мудрост често делује као лудост, нарочито када се много бави собом, а научници и мудраци одувек су били чудни за своје сународнике. Али, када се два уметника какви су Луис Сепулведа и Марио Делгадо Апараин удруже да напишу роман под називом „Најгоре приче о браћи Грим” („Паидеја”, превод Јелена Петровић) о два уврнута научника изгубљена у простору и времену, онда је то дар истинске препорођене простодушности.

Она открива много о ауторима, али пре свега, као и свака хумористичка прича, открива и неке дубоке истине. Људи под диктаторским режимима, као по обичају, имају најбољи смисао за хумор...

Луис Сепулведа рођен је у Чилеу 1949. Он је човек театра, а био је задужен за културу у оквиру администрације Салвадора Аљендеа. После пуча из 1973, који је на власт довео генерала Аугуста Пиночеа, Сепулведа је две и по године провео у затвору. Условну слободу добио је захваљујући залагању немачког огранка организације Амнести интернешенел. Као прави непослушни грађанин, Сепулведа је са пријатељем организовао позоришну трупу, „жилу куцавицу отпора”. После избегнуте доживотне робије, поново је утекао и наставио да „минглује” између пријатеља у Уругвају, Аргентини, Бразилу, Парагвају, затим и Европи. Изучавајући латиноамеричке Шуар Индијанце закључио је да Латинској Америци, као руралној средини, уопште не одговарају марксистички и лењинистички погледи на свет.

Марио Делгадо Апараин (1949), Уругвајац, новинар, приповедач и универзитетски професор, такође воли да пише о људима који су сачували исконску свежину духа, о људима природе, који умеју да сањају. Такви су, свакако, и професори, јунаци култне књиге, епистоларног романа „Најгоре приче о браћи Грим” који би комотно могао да се збратими са свакојаким раблеовским претеривањима, да се огледа у надахнутим разглабањима Стерновог „Тристрама Шендија”, у стилу: „Могу ја да посолим и своју харингу из саламуре, ако ми се прохте...”

Професори др Орсон К. Кастељанос из Москитоса у Уругвају и др Сехисмунд Рамиро фон Клач из Тортитаса у Патагонији развијају епистоларну научну расправу о животу и путешествијима близанаца Грим, Каина и Авеља, двојице пајадора, певача уз пратњу гитаре, иначе омиљених међу сточарима Чилеа, Уругваја и Аргентине. Комуникација уважених професора знатно је отежана у њиховој „поларној регији”, што због срамотног понашања китова и фока који нападају поштарског великомученика Михаила Строгова док плива, јер су „страшно досадни кад се расквоцају”, као и због тога што један „дебели коалиционаш” краде писма, све уверавајући људе да су се „из апсолутне тишине под диктатуром прешалтовали на слободу воље и мишљења по принципу `ћутање је злато`”. Професори су и аутори студија „Одонтолошка студија гуалегуајског дабра: животиња која тестерише”, затим „Војници и синтакса: изгубљени рат”, „Британски лабуризам и Дан мајки”... – што објашњавају речима:

„И ми људи од науке можемо себи да дозволимо понеки сентиментални испад, као што је сасвим исправно констатовао Ђордано Бруно, одговарајући на питање да ли се боји да ће, пошто га испеку на тргу Кампо ди Фјори, отићи у пакао”, наводе уважени научници.

Из објашњења појмова на крају ове вредне епистоларне студије сазнајемо да појам „кула близнакиња” не изазива нарочити немир међу Латиноамериканцима „јер их асоцира на близнакиње Кула – Маруху и Леонор Кулу – две веома лепе Латиноамериканке без папира, које су Јенкији у једном кабареу у Лас Вегасу такође оборили и претворили у рушевине, али се због тога нико није узбуђивао.”

Ова књига о два сулуда професора може „озбиљно” да засмеје читаоца, али и да га подсети на важност сталне везе духа са стварношћу. Сетимо се речи Олдоса Хакслија о свим дражима интелектуалног живота. Хаксли каже да је много лакше знати ваздан ствари о историји уметности и имати дубоке деје о метафизици и економији, него знати лично и интуитивно ствари о блиским људима... „Живети, то је много теже него санскрит, или хемија. Интелектуални живот је дечја игра. Отуда интелектуалци и нагињу да буду деца, па затим будаласта бића и, најзад, како политичка и индустријска историја последњих векова показује, да буду лудаци, човекоубице и дивље звери...”