И Арапкиње се разводе

Од нашег специјалног извештача
Дубаи, маја – Случај осмогодишње девојчице из Онаиза, централног региона северно од Ријада, чији је брак са средовечним човеком ових дана коначно поништен, а који је привукао велику међународну пажњу бројних медија само је увод у причу да су у заблуди они који мисле да се „вечни завети” у исламу не раскидају, односно да се Арапкиње не разводе. Напротив, статистика чије бројке неумитно, из године у годину, показују узлазни тренд у овој области, пружа непобитне доказе да жене чије само очи вире испод вела полако али сигурно разбијају менгеле сурових породичних и брачних обичаја са вековном традицијом. За последњих двадесет година стопа развода у земљама Залива са 25 процената скочила је на 60.

Мушки греси

С друге стране, судбина нејаког девојчурка који је тек закорачио у безбрижно детињство, а коју јој је у потаји наменио отац продавши је као младу времешном пријатељу за осам хиљада долара на име заосталог дуга, не би се разликовала од многих других (у Саудијској Арабији венчање са малолетницом је сасвим нормално) да није било упорне мајке. Судије које су два пута одбијале да педесетогодишњег Саудијца лише треће, најмлађе, жене, која је, по договору била у обавези да „конзумира” брак тек пошто постане пунолетна, несрећна мајка је уз помоћ доброг адвоката успела да убеди да пресуде у девојчину корист али тек пошто је младожења пристао на погодбу.

Како ће проћи најновија бракоразводна парница коју је повела једна старија жена са југозапада Арабије, а која је због бизарног повода доспела у јавност, остаје тек да се види. Педсетогодишњакиња из села Кхамис Мушајат одлучила је да после три деценије проведене под истим кровом напусти кућу и оде од знатижељног мужа дубоко увређена што је он у једном интимном тренутку тражио од ње „да јој види лице”. Тим поводом штампа пише да је реакција жене из тог краја „сасвим нормална” с обзиром на то да су оне све време „забрађене” од главе до пете и да никада не скидају вео. Другим речима, муж појма нема како изгледа не само лице већ и цело голо тело ниједне од четири жене на које има право по светој књизи Курану и са којима може да спава сваке ноћи или по „ротирајућем” систему.

О томе зашто се Арапкиње, у принципу, најчешће разводе у Уједињеним Арапским Емиратима, где је уврежени код облачења далеко лабавији те дозвољава да жене шетају и гологлаве недавно је јавно проговорила позната адвокатица и брачни саветник при парламенту Дубаија Видад Лутах, која не скида мараму са главе што значи да поштује веру, али......

У свом првенцу „Тајне сексуалног чина у браку”, Лутахова је на основу своје шестогодишње праксе, на 221 страни (у седам поглавља) изнела на светлост дана интимне приче неуспешних и сексуално неусаглашених брачних парова што јој је, кад је књига објављена, донело епитет „невернице” и „грешнице” од дела мушке јавности огорчене што о томе уопште прича. Јер, за добар део Арапа то је табу тема и напросто је несхватљиво да жене говоре о томе.

Легализација силовања у браку  

Лутахова, која је добила и званично признање за своје дело на чији се превод са арапског на стране језике тек чека, већ је једном „забола прст у око” конзервативцима и фарисејима када је пре неколико година јавно заговарала да се школски програм допуни предметом сексуално васпитање.

Многе Арапкиње постале су свесне да секс треба да буде говор два тела а не само када се њему ћефне и када се „праве” потомци, па сите мушке себичности, грубости и бахатости без гласног вапаја „додирни ме нежно”, охрабрене позитивним променама у друштву, траже развод док још није касно.

Нажалост, то није случај са Авганистанкама које припадају шиитској заједници и које је промењени породични закон однедавно буквално бацио у тешко сексуално „ропство”.

Уз потпис и благослов председника Хамида Карзаија, а на згражавање Запада и осталог напредног света (председник Барак Обама, по наводима америчке штампе, назвао га је чак „гнусним”) жене у браку су у обавези (по члану 132) да спавају са мужевима најмање сваке четврте ноћи. Те присиле може да их спаси само нека болест или повреда, иначе, ако се, не дај боже, успротиве и одбију мужа, господар туђег тела има право да им ускрати храну. Јер, како је то мирно образложио један од тамошњих верских вођа, сексуална потреба мушкарца за женом равна је потреби за јелом. Уосталом, зашто се мушкарци и жене узимају ако немају потребе за сексом. Без тога, каже, они су као брат и сестра.

Ова буквална легализација силовања у браку, на коју је председник Карзаи пристао не би ли се кажу додворио шиитским гласачима пред предстојеће изборе, али чију ће „оправданост”, по његовој препоруци а под притиском западних савезника, надлежни орган, како је најавио, поново размотрити, обогаћена је још неким бисерима.

Као у доба када су талибани држали власт, тако и сада, враћа се на снагу одлука да се жене не смеју појављивати у јавности без бурки и уз обавезну пратњу мушкараца.

Када је око две стотине Авганистанки сакупило храброст и изашло, нешто касније, на улице са заставама и транспарентима да протестују против ових нецивилизацијских норми сурово санкционисаних у брачним и породичним односима, најтужнија слика која је потом обишла свет јесте та да су најгласнији критичари тог окупљања биле управо друге жене. Полиција је морала да брани демонстранткиње од разуларене гомиле брадатих мушкараца који су, подржани од жена критичара, бесно узвикивали „псета” и „слуге хришћанске”.