Најлакше је кукати

Иза београдске групе „Саншајн” у актуелној деценији стоје три издања и неколико живих наступа. Упркос овој чињеници, вечерашњи концерт који ће група одржати у Великој дворани Студентског културног центра биће први солистички наступ после паузе од девет година. Једном од најпопуларнијих домаћих бендова протекле деценије ово ће уједно бити и прва права прилика за концертну промоцију њиховог издања „FighttheDevil”, објављеног крајем 2007. године. Промене састава и турбулентна времена транзиције, према речима нашег саговорника фронтмена и певача „Саншајна”, Банета Бојовића, ипак нису успели да пољуљају идеју и енергију који су ову групу красили током деведесетих година прошлог века.

– Опстали смо током свих ових година, и то доста говори. Од „нулте” године, уз неке нове приче, нове људе и три издања. Људи треба да знају да „Саншајн” може увек да да све од себе, било да је реч о фестивалском наступу, свирци са неким поводом или соло концерту.

Пошто толико година нисмо имали праву, соло свирку, ово ће уједно бити добра прилика да нас чује стара публика, али и нека нова екипа људи, клинци који су у периоду када смо ми почињали били у обданишту. Драго ми је што има и такве публике, јер наши вршњаци и мало старији пуштају својој деци „Саншајн”. И не само нас, све бендове и све оне жанрове који могу да допринесу да се изборимо са овом менталном „сељаном” око нас.

На питање како се данас бори против те „сељане”, Бане бритко одговара.

– Реч „урбан” је у последње време добила много шири смисао, често и подругљив. Ја сам одрастао у време осамдесетих, чак и тада се народна музика слушала више од рока, али практично сваком младом човеку је било испод части да слуша народњаке. Не зато што су они „тропа” или не, већ зато што то једноставно није била интересна сфера младих људи. Људи просто не могу да верују кад им кажем да не знам текст ниједног новокомпонованог хита. Не због тога што сам ја „урбан”, већ ме то заиста не интересује, имам другачије музичке и животне укусе. Али, бити урбан не значи само не слушати народњаке. Чак нема много везе ни са самом музиком. То је ствар стила, става, идеја. Много је фактора у игри.

Незаобилазна тема разговора била је и Нови Београд. Овај део наше престонице, а посебно савски блокови, умногоме су утицали на Банетов живот и уметнички изражај.

– Свих ових година, и кад је било много тешко, „Ен-Би-Џи” је за мене био најлепши део града. Није савршен, током деведесетих је стекао незавидну репутацију, али је, по мени остао најбољи део Београда. Можда и због свих могућности које нуди, контраста, ширине, Саве и Дунава. То са пуним правом кажем и сад, а потврда мојих речи је прави „бум” Новог Београда у последњих неколико година. На добром месту и ја се осећам добро, и логично, то утиче и на музику коју правим.

Бане наглашава да је посебно поносан на чињеницу да је „Саншајн” увек у својим песмама покушавао не само да прича о проблемима у друштву већ и тражио решења.

– Избегавам да сарађујем са људима чији погледи на свет ми не пријају. Сличан сличног нађе. И сада, а и раније, углавном сам радио и дружио се са људима који ми и приватно одговарају. Лако је кукати како је тешко. Мораш имати много менталне снаге да се издигнеш из проблема који те окружују и који су ти често наметнути.

Наш саговорник каже да не оправдава медијски „мрак” због кога се многи данашњи бендови теже пробијају него у доба „црних” деведесетих, али да разуме тренутно стање ствари.

– Ситуација данас јесте донекле боља, макар у финансијском смислу, али и то је мач са две оштрице. Спонзори углавном промовишу оно што им враћа „кинту”. Ту су све чешћа гостовања великих састава и извођача из иностранства који, логично, „вуку” део публике, често се ни не стигне да се наступ неког нама сличног бенда испрати како треба. Вечерашњи наступ биће добар показатељ колико је домаћа публика после свих година остала верна. Ми њима сигурно јесмо, а то ћемо на најбољи начин и показати на бини.

На чудне примере померених вредности Бане наилази врло често.

– У колима неких мојих пријатеља, који су по неколико година млађи од мене, често сам налазио колекцију музичке папазјаније. Од рока и метала, домаћих ствари, наших албума, до најљућих народњака. На моје питање како могу да слушају толико контрадикторних ствари, они би ми, мртви хладни, одговарали:

– Брате, ја слушам само добру музику. И ја их разумем. Они су одрастали у време кад је било најнормалније спајати „бабе и жабе”.

Упитан да ли у мору младих састава и извођача види неки нови „Саншајн”, Бане одговара:

– Можда је то раније био „Флип аут”, а данас је то „Исказ”. Он и њему слични и даље раде из ентузијазма, и суочавају се и са много већим проблемима од оних које смо ми својевремено имали, а опет имају ту свежину да стварају добру музику и „бацају” сјајне риме. Разне кочнице су фактор што неки састави нису неки нови „Саншајн”, а могли су да буду, и не само да буду, већ и да нас престигну.

На предвидиво, али логично, питање шта београдска публика може да очекује од вечерашњег наступа, Бане је имао спреман одговор.

– Петак, пети јун. Додао бих – „петарда” енергије. Наши наступи су одувек биле комбинација добре свирке, енергичног наступа и позитивне атмосфере. Онај ко на нашу свирку дође тужан или нервозан, излази расположен. Онај ко дође са добром енергијом, излази још јачи.